Koja nauka, koje budućnosti

Neki od vas verovatno se sećaju manifestacije „Naučna zajednica – budućnost Srbije”, koju je u martu prošle godine u Sava centru organizovalo ministarstvo za nauku, a u cilju promovisanja predstojećeg projektnog ciklusa i strateških usmerenja u vezi sa razvojem nauke u našoj zemlji. Ideja društvenog prosperiteta zasnovanog na znanju i afirmaciji sposobnih, vrednih i obrazovanih kadrova, sadržana u naslovu manifestacije, a potkrepljena govorima zvaničnika, video-prezentacijama i projekcijama svetle budućnosti, prisutnima je zaista sugerisala ulazak u neku novu realnost. Ali, nažalost, za kratko.

Stara, tj. ona prava realnost za naučne radnike nastupila je već sa početkom prijavljivanja projekata za novi ciklus istraživanja, u junu 2010: zastareli i nepotrebno komplikovani softveri za unošenje podataka, nedorečenosti u propozicijama konkursa i na kraju tone dokumenata na papiru, koje je kao dodatni dokazni materijal zahtevalo nadležno ministarstvo. Da bi bili sigurni da su istraživači zaista postigli rezultate koje su prijavili za prethodni period, što je trebalo da dokažu kopiranjem velikog broja radova unetih u pomenute softvere, ministarstvo je, u eri intenzivne ekološke brige za opstanak planete, praktično iseklo čitavu jednu šumu. No, ovo je bio samo početak. Vrlo brzo, već na jesen iste godine, postalo je jasno da su softveri bili neadekvatni – iz prijavljenih projekata nestali su čitavi spiskovi potrebne opreme, reference istraživača, matični brojevi i, na kraju, i istraživači. Za potencijalne rukovodioce projekata krugovi žalbi pretvorili su se u krugove birokratskog pakla, na čijoj originalnosti bi nam pozavideli i Franc Kafka i Teri Gilijam, tvorac čuvenog SF filma „Brazil”.

Ipak, nakon mnogih pregovora i više hiljada elektronskih pisama koja su istraživači, rukovodioci projekata i direktori institucija razmenili sa službama ministarstva, novi ciklus projekata je otpočeo (ne u svim oblastima), realno već 1. januara 2011, a zvanično tek krajem februara, kad su potpisani ugovori. Srećni što će najzad moći da se posvete svom poslu, istraživači su bili spremni da zaborave da su prethodnih šest meseci praktično bacili u vodu. Međutim, zaborav se pokazao kao potpuna utopija. Ukidanje ministarstva nauke, odnosno njegovo pripajanje ministarstvu prosvete bio je potez koji je objavio potpuni krah smisla, odašiljući svima zainteresovanima poruku u stilu: Džaba ste krečili! U međuvremenu, sada već iz nepostojećeg ministarstva, tj. iz neke do sada nepoznate službe, samoidentifikovane kao „Baza opreme” i „JUP i razvoj” rukovodiocima projekata počeli su da pristižu zahtevi za urgentnu verifikaciju tražene opreme i traženih sredstava za istraživanja! Ko god da se nalazi iza gore pomenutih naziva i zahteva izgleda da je prevideo da su projekti otpočeli još pre tri meseca i da su sredstva za istraživanja već morala biti na računima institucija.

Iako svesna da je možda neumesno brinuti o budućnosti nauke u situaciji opšte društvene krize i sve većeg siromaštva građana, ne mogu a da ne postavim, najpre, pitanje da li je moguće da se u državi koja promoviše naučnu zajednicu kao svoju budućnost ukida ministarstvo nauke? I da li je ukidanje ovog ministarstva samo stvar predizborne kozmetike ili se iza toga opet krije neko pretakanje novca radi kupovine socijalnog mira? Da li je moguće da se sve ovo dešava u državi koja je, prema izjavama zvaničnika, za naučni razvoj dobila oko 400 miliona evra inostranih donacija? I na kraju, na koji će se način, i inače problemima opterećeno ministarstvo prosvete suočiti s problemima i potrebama nauke i naučne zajednice? Da li će odložiti procenu projekata za onoliko meseci koliko kasni i koliko će još kasniti novac za istraživanja ili će se ponašati kao da je na vreme ispunilo sve svoje obaveze prema istraživačkim institucijama?

Nauka, umetnost i kultura jesu civilizacijska sredstva humanizacije ljudskih društava i pojedinaca, alatke i merači njihovog rasta i napretka, vrata njihove slobode. Na početku 21. veka one predstavljaju i retke preostale alternative sve agresivnijim tržišnim i potrošačkim ideologijama koje polako prožimaju svaki trenutak naših života. I zato, nauka možda jeste budućnost Srbije, samo je pitanje koja nauka, koje Srbije i koliko svetlosnih godina je ta budućnost udaljena od nas?

Naučni saradnik, SANU