Филмски хит као позоришни „зицер”

Представе настале према филмским сценаријима својеврсни је уметнички тренд који су ове сезоне усвојила многа београдска позоришта. Драматизација филмског ремек-дела Ингмара Бергмана „Као кроз стакло” у режији Ање Суше заживела је у Београдском драмском позоришту, а крајем априла очекује се и премијера вишеструко награђиваног сценарија Педра Алмодовара „Све о мојој мајци” у режији Ђурђе Тешић.

Протеклих дана многи су отишли у земунски „Мадленијанум” да виде шта је та кућа направила од популарног филма „Доручак код Тифанија” како гласи наслов њихове нове представе.

Карта више тражи се и у Позоришту на Теразијама за мјузикл „Продуценти” настао на основу истоименог филма Мела Брукса из 1968. године, који је три године касније постао велики бродвејски хит мјузикл по којем је наше музичко позориште и радило ово остварење. И у Атељеу 212 је слична ситуација. Само што је премијерно изведено дело „Отац на службеном путу” Абдулаха Сидрана у режији Оливера Фрљића које иза себе има и изузетну филмску верзију, најављен је нови пројекат: позоришна верзија текста „Седам и по” Мирослава Момчиловића у режији Даријана Михајловића који је најпре остварен у филму. У Битеф театру у петак увече биће изведена премијера представе „Ја и ти” рађена по мотивима филма „Шта се догодило са Бејби Џејн”.

Адаптације филмских дела у позоришне представе поједини театролози и критичари сматрају наставком теме „уметност у уметности”, односно могућношћу да се ове две уметничке гране још више приближе. Други, пак, тврде да је у питању добар маркетиншки потез.

– То је дивна прилика да се расправља о односу позоришта и филма, и да се чак докаже да је позориште, с једне стране, супериорније од филма. С друге стране, то је маркетиншки трик, добра пречица до пропагандног поена – каже театролог Јован Ћирилов.

Редитељка Ања Суша тврди да је транспоновање филмског сценарија у позориште сасвим природно када је Бергман у питању, јер он није само филмски аутор.

– Мислим да је транспоновање филмског медија у позориште повезано са потребом да се преиспита позиција филма у савременом друштву. Филм је на одређени начин угрожен, јер се биоскопи гасе, што се неким чудом не може рећи и за позориште. То је занимљиво као феномен! Прво се мислило да ће позориште пропасти када се појавио филм, па да ће пропасти када се појавила телевизија, односно нови медији, као што је интернет. Сада је, може се закључити, дошло до обрта: одређени медији који су у извесном тренутку угрожавали позориште на крају су се стопили са позориштем које их је све победило.

Жељко Јовановић, уметнички директор Позоришта на Теразијама, тврди да је у овом случају основно питање да ли је транспоновање једног у други жанр успело или није. Ако је одговор позитиван, онда је сасвим свеједно шта је инспирација, повод, односно извор.

Уз коментар да добру драму није тешко прерадити у добар филм, Мирослав Момчиловић наглашава:

– Ако је нешто било филмски хит, велика је вероватноћа да ће имати успех и у позоришту. Спортски речено то је нека врста зицера. Управе позоришта мање ризикују ако узму нешто што је већ било хит. Исто је и са филмским продуцентима. Позориште има хендикеп у односу на филм, јер не може да се ради крупни план. Међутим, у позоришту гледате живе људе, глумце на сцени што је огромна предност.

Многи су веровали да ће филм као моћнији и масовнији медиј потиснути позориште, каже позоришни критичар Слободан Савић и додаје:

– То се и догодило, али позориште узвраћа ударац! Познати филм може бити добар „мамац” и за поколебану и за „тренди” позоришну публику. То је, а не недостатак добрих драмских текстова, један од разлога учесталих драматизација познатих филмова и на нашим сценама. Али, то није карта на коју је могуће увек и са сигурношћу играти. Наравно, има и позитивних примера. Најновији је „Отац на службеном путу” Атељеа 212. Креативним ишчитавањем Сидрановог предлошка, Оливер Фрљић је не само направио ауторски отклон од чувеног филма, него је тематска чворишта текста реконтекстуализовао дајући им нова значења, измењену перспективу и другачији угао гледања. Легитимно се користио и филмским наративом (брзо смењивање сцена, стоп кадрови, крупни и други план), али је све то урадио претежно позоришним средствима, без претераног или тривијалног кокетирања с другим медијима изражавања. Захваљујући томе присуствовали смо поновном тријумфу култивисаног и разумљивог језика позоришта којем филм није претпостављени млађи брат.

Б. Г. Требјешанин