Најбољи српски лобиста у САД

Неколико дана после смрти Михајла Пупина, „Политика” је 17. марта 1935. објавила на целој страни текст с петостубачним насловом: „Ја сам био говедар у Банату, па сам узет од својих говеда да јављам људима чудесна дела господња у природи.” У овом тексту епископ Николај (Велимировић) изнео је нека своја сећања на дружење с Пупином у САД, у годинама Првог светског рата, где су обојица радила на националним и патриотским пословима за помоћ Србији и у прилог јужнословенског уједињења.

Владика Николај наводи да је велики научник доминирао сваким скупом на коме би се нашао, не само својом речитошћу и логиком, него и целом својом појавом, целином своје импресивне и јаке личности.

Тако је неком приликом у Норфолку некој дами објашњавао шта је то радио и како се преноси глас на даљину без жица.

– Па ето тако – одговори Пупин – то је сасвим просто. Преноси се глас најпре електриком, па ваздухом, па опет електриком. Сасвим просто, као кад ми бацамо јабуке једно другом из руке у руку!

– То је за мене ипак велико чудо – настави Американка.

– Никакво чудо, као што није никакво чудо ма шта од онога што је човек смислио и конструисао.

– Да, тако ви научници увек! Никакво чудо – срди се госпођа. – Међутим, за мене је чудо и телефон и радио и све остало.

Тада професор Пупин уздиже свој кажипрст десне руке и упита:

– Шта је ово?

Сви се изненадисмо таквом питању, не знајући шта Пупин смера тим да каже. И радознала госпођа ћутала је и гледала.

– Ово је, јелте, прст професора Михајла Пупина. Ви кажете, радио је чудо. А ја вам кажем, да све железнице што даноноћно јуре са краја у крај овог континента, сви телеграфи, телефони, парни и електрични котлови, и телескоп мога пријатеља Миликана, и грамофон мога пријатеља Едисона, и све остале вештачке направе, као сва наша американска цивилизација скупа, све то представља једну просту и грубу детињску направу у сравњењу са органским саставом и конструкцијом овога једнога човечјега прста. Овај један прст веће је чудо, госпођо, од свега што су људи саздали у Америци до сада.”

И ова епизода коју нам је саопштио епископ Николај, бар делимично сведочи о снажно израженој карактеристици Михајла Пупина, његовој способности да убедљиво, сведено, занесено али и логично, говори о сложеним питањима не само науке него и о односу науке и живота, те да саговорнике плени својим излагањем.

Ова Пупинова људска и интелектуална карактеристика снажно је дошла до изражаја и у његовом националном и патриотском раду у САД, чему се свесрдно посветио 1908. године, после Аустроугарске анексије Босне и Херцеговине.

Као угледни научник, хуманиста и несумњиво један од најугледнијих Срба у САД, Михајло Пупин је стао да громовито, у штампи, на предавањима и у разним сусретима, упознаје тамошњу јавност са историјом и савременошћу Србије и Црне Горе, с њиховом борбом против Аустроугарске доминације и борбом за национално ослобођење.

Улагао је огромну енергију у полемичко објашњавање националних интереса, потреба и опредељења српског народа, пламено је позивао у борбу против аустријске доминације, прикупљао помоћ за Србију и Црну Гору, дописивао се са угледним личностима америчке јавне и политичке свене, старао се да помоћ коју је прикупљао, уз често даривање сопственог новца, стигне тамо где је најпотребнија. Непосредно се ангажовао у многим српским националним организацијама, друштвима, удружењима и у редакцијама српских гласила.

У својим славним мемоарима „Са пашњака до научењака”, објављеним 1923. године, писао је: „Побегао сам из Границе (Војводине – прим. а.) јер су хтели да ме помађаре, и побегао сам из Прага, јер су хтели да ме понемче. Побегао бих био и из Америке, да су овде од мене тражили да напустим своје српске појмове, а то су моја мати, моје родно место, моја српска православна вера, мој српски језик и свет, који тим језиком говори. Кад бих њих напустио, то би био мој последњи дах.”

Тим својим младалачким националним опредељењима вратио се тек 1908. пошто је 34 године провео у САД и за то време стекао славу као професор Колумбија универзитета, научник и проналазач.

Допринос Михајла Пупина у организовању српског исељеништва био је изузетан, о чему сведочи и његово непосредно ангажовање на оснивању „Слоге”, највеће српске организације у САД, чији је председник био од 1909. до 1921. Ослањао се, дабоме, и на подршку својих америчких пријатеља, а поље његових акција знатно је проширено када је у јуну 1911. именован за почасног конзула Краљевине Србије у Њујорку, где је истог месеца отворио Српски дом.

Током балканских ратова организовао је слање помоћи Србији и Црној Гори, жестоко полемисао на страницама „Њујорк тајмса”, критиковао европске дипломате и њихову неискреност, неспремност да одрже обећања, оштро упозоравао на опасност од аустроугарских претњи и тражио подршку САД у праведној борби балканских народа против Турске.

Снажно се залагао за југословенско уједињење и указивао на неминовност рушења Аустроугарске, а после сарајевског атентата и напада Аустроугарске на Србију, улагао огромне енергије да америчкој јавности објасни империјалну политику Беча. Прихватао се оштрих полемика са аустроугарским амбасадором у Вашингтону Константином Думбом на страницама „Њујорк тајмса”.

Организовање добровољаца у српском исељеништву, слање новчане и друге помоћи, упућивање разне мисија из САД у Србију, укључујући 25 студената медицине Колумбија универзитета, акције придобијања америчке јавности и политичких кругова за политику Србије, карактерисале су његово деловање током Првог светског рата.

У животу Михајла Пупина посебно поглавље везано је за рад при српској делегацији на Мировној конференцији у Паризу, где је стигао на лични позив председника владе Николе Пашића почетком априла 1919.

Иако је пре више од три деценије академик Андреј Митровић минуциозном анализом архивске грађе раздвојио стварне чињенице од предања, чак и мистификација, до данас је опстало раширено уверење да се Михајло Пупин у току Мировне конференције сретао с председником САД Вудроом Вилсоном и да је имао одлучујућу улогу у присаједињењу делова Баната Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Насупрот томе, и академик Драгољуб Живојиновић, као и професор Митровић, указује да се Пупин и Вилсон у Паризу нису срели, да је Пупин могао да дође до његових секретара Хјуа Фрејзера и Реја С. Бекера и да се у српској делегацији није посветио питањима Баната, него јадранском питању о коме је упутио и меморандум делегацији САД.

У овом меморандуму Михајло Пупин је тражио одбацивање Лондонског пакта из 1915. године, упозоравао чланове подељене америчке делегације да не праве уступке Италији и позивао на етничко разграничење између Италије и Краљевине СХС. При томе је инсистирао на поштовању моралног чиниоца у политици, на одбрани начела праведности и равноправности међу народима, која су чинила вертикалу политике америчког председника.

Мада не у целости, Вудро Вилсон је прихватио Пупинов и југословенски став. Тако је био још једном потврђен закључак до кога је дошао академик Драгољуб Живојиновић, који тврди да је „Пупин био најбољи лобиста кога су Срби икад имали” у САД.