Поглед из тунела пуног светлости

„Други живот” („Hereafter”) највеће, а још живе холивудске легенде, 80-годишњег Клинта Иствуда, од оне је врсте филмова који се баве вечитим питањем – има ли живота после смрти, али без стављања овог питања у било који религијски контекст,или у контекст наговештаја да би ово могао бити и његов опроштајни филм.

Иако му није сасвим пошло за руком да генерише неопходну драмску упечатљивог, Иствуд је поново начинио филм за велико поштовање, сведочанство о континуитету квалитета његовог редитељског стваралаштва с којим ретко који други редитељ данашњице може да се похвали. Вешто ублаживши клишее и покоји стереотип који му је, очигледно, повремено био наметнут сценаријем (иначе виспреног Британца) Питера Моргана, Иствуд је тешкој материји прожетој дубоким емоцијама, приступио деликатно, остављајући и нужан простор за оптимизам и наду, не дозволивши ни секунд патетике у, иначе, 129-минутном филму.

Сценаристичке мане Иствуд је довољно надоместио својом рафинираном режијом у постмодернистичком духу, и тако у први план ипак истакао сценаристичке врлине, међу којима је свакако и она што ова вишеслојна прича не говори толико о животу после смрти, колико о суочавању са могућим крајем и прихватањем смрти најблискијих и највољенијих бића.

Три паралелне приче о смрти и губитку, са три различита краја света (Француска, Енглеска, САД), Иствуд после фасцинантне уводне сцене разорног дејства цунамија, води до краја и заједничког исходишта у спором, али теми сасвим примереном ритму. У француској причи, славна телевизијска новинарка Мари (Сесил де Франс), имала је блиски сусрет са смрћу и визију тунела пуног светлости, што ће уздрмати њен живот и нагнати на дубље истраживање овог феномена. У америчкој причи, видовити Џорџ (изврстан Мат Дејмон), кога после операције у детињству, прогањају додири са „оном страном”, покушава да побегне од онога што други називају даром, а он сматра личним проклетством, док се енглеска, уједно и најдирљивија, причабави судбином малених и веома везаних близанаца Џејсона и Маркуса (глуме их Џорџ и Френки Мекларен), од којих један страда, а други покушава да се избори са губитком и трага за одговорима...

У последњих десетак година, у својим врхунским иако мрачним филмским делима, Иствуд је отварао многа значајна питања, попут пријатељства („Мистична река”), изнуђене храбрости („Иво Џима”), упорности („Девојка од милион долара”), губитка („Замена”), достојанства („Гран Торино”), сада и суочавања са смрћу и свим њеним непознаницама („Други живот”).

Што је најважније, у свим овим филмовима пружио је више одговора него многе његове редитељске колеге током читаве своје каријере, не захтевајући од својих гледалаца да се са његовим одговорима сложе. Он је маестралан, чак и када није у свом најбољем издању. И незаустављив. У фази постпродукције је његов нови филм „Џ. Едгар”, са Леонардом ди Каприом и Наоми Вотс у главним улогама. Иствуда ћемо још гледати.