Српски сајтови – бушна сита

Далеко је време кад је било који власник рачунара са изласком на Интернет једним простим телнетом могао да се улогује на мејл сервер (рачунар задужен за слање електронске поште) тадашњег МУП-а и да лако пошаље електронску пошту са адресе тадашњег министра тог државног тела. Беше то с почетка Интернета у Србији, крајем деведесетих, а од тада смо прешли трновит пут компјутеризације и интернетизације Србије, али никако да се ослободимо основне дечје болести – немара и незнања.

Последњи у низу проваљених државних сајтова јесте сајт Јавног тужилаштва за високотехнолошки криминал. Медији су пренели да се на њега улазило школском шифром. Да појаснимо: сваки сајт има своју лозинку за администратора тог сајта, који је надлежан да га одржава. Та лозинка представља „улазна врата” на било који сајт и сасвим је нормално, као и када одлазите од куће, да свој сајт закључате (заштитите неком лозинком). Наравно, уколико само ставите резу на улазна врата (заштитите глупом лозинком која се лако открива), да ли очекујете да нађете нешто у стану када се вратите? Оно што је било шифра на поменутом сајту није била школска шифра, већ шифра коју никад нико не би ставио на свој сајт.

Ако причамо о школским шифрама, то се десило пре само месец-два када је проваљен сајт „Очистимо Србију” Министарства за заштиту животне средине и просторног планирања. Тај сајт је имао школску шифру, па и она спада у ред оних које је лако открити. Поново, и ту имамо исти проблем око одговорности. Да сад не идемо даље у историју дифејсовања (упада на сајт најчешће кроз „инвентивну” шифру и промене комплетне насловне стране сајта) када су многи сајтови министарстава доживели ту судбину.

Оно што највише боли јесте споменута дечја болест. Просто – ко одржава те сајтове? Да ли постоји одређена служба, или их има при сваком министарству или институцији? Је л’ знају они нешто? Ако их нема, они су потребни, макар зато што је подсмех клинаца на овакво незнање само знак да је срозан појам државе и институција на најнижи могући ниво. Они су наша будућност, а оваквим немаром и незнањем се само губи поштовање, а враћа се врло тешко.

Прст на чело и размислите...

На крају, у писању медија опет се користи реч хакер. Кроз те сензационалистичке текстове медија она је еволуирала од првобитног значења (познавалац рачунара) у значење компјутерског криминалца. Међутим, еволуција није завршена, јер она сада има ново значење: почетник на рачунару. Све чешће се добацује почетницима када седну да набадају по непознатој тастатури: „Где си, хакеру?”. С обзиром на наше администраторе сајтова, хајде да ми уопштимо ту реч: сви смо ми хакери!

------------------------------------------------------------------------

Старост није оправдање

Можемо се љутити на Хрвате да су провалили овакву шифру, можемо се љутити на клинце који су остављали свакојаке поруке на том сајту, можемо и да их похватамо и осудимо – остаје чињеница да тај сајт није био заштићен како доликује и први који треба да буде кажњен јесте одговорно лице за ту шифру. При свему томе никакво оправдање није да је то стари сајт који нема никакве виталне информације.

* Аутор је главни и одговорни уредник „Света компјутера”