Нови штит

Спољне војне интервенције у Либији и Обали Слоноваче многи подводе под „већ виђено”, али нису сасвим у праву. Обе поменуте операције представљају, истичу зналци, премијерно извођење нове доктрине – „одговорност за заштиту”.

У најкраћем, ради се о двоструком „штиту”: да су све власти дужне да штите поданике од најсуровијих и масовних деликата (геноцида, етничког чишћење, ратних и злочина против човечности), и да је дозвољена међународна оружана акција за заштиту грађана од режима који се оглушују о такве опште обавезе. Наведеној доктрини досад није посвећивана одговарајућа пажња, мада је њена далекосежност глобално промовисана на највишим нивоима–скупу лидера чланица УН још септембра 2005, да би потом ушла у практичан оптицај и у Савету безбедности априла 2006. и у Генералној скупштини септембра 2009.

Савет безбедности је, ових дана, оживео њен „замрли” дух и одобрио међународне војне интервенције у Либији (са 10 „за”, нула „против” и „уздржаност” Русије, Кине, Индије, Бразила и Немачке) и Обали Слоноваче (једногласно).

Разлике у изјашњавању су се одразиле и на судбине лидера „два Г” у санкционисаним режимима: Гадафи се и даље бори, а Гбагбо је ухапшен после дужег бојевог опирања поразу на биралиштима (које вођа „џамахирије” није практиковао).

Тим поводима су се распламсале полемике на вечне теме: да ли се обликује „нови свет” или само „свашта мењамо да би све остало исто”? Да ли могу да превагну: идеали над интересима, саосећајности над безосећајностима, „добре виле” над „вештицама”, вајда над „колатералном штетом”?

Једно је извесно: данас готово да нема ратова међу појединачним државама. Сукобљавају се, углавном, међународне коалиције против „отпадника”, или подржаваоци и противници унутрашњих поредака.

Такви конфликти се, по правилу, међусобно потхрањују. Као у случају бивше Југославије.

Кад је СФРЈ изгубила смисао као „мост” између Запада и Истока, она је „пала у воду”. А кад је почела да се урушава, постала је мамац за спољне интервенције и послужила, у претпрошлој деценији, као једна од колевки доктрине „одговорност за заштиту”, при чему је она остала без заштите.

Свет се од онда комуникацијски и трговински повезао више него икад, али је упоредо одржавао расколе. Због одлуке Америке да буде „епизодиста” и тоталног неучествовања Немачке у борбеним акцијама, операције у Либији више су личиле на француско-британски експеримент него на демонстрацију јединства снаге НАТО-а.

Са разних страна, па и из Москве, чују се сугестије да би ситуација у Либији могла да се реши као она у Судану, политичким путем који је довео до референдумског изјашњавања за издвајање, после дугих сукоба, његовог јужног дела у независну државу.

У оптицају су и друге верзије неуједначених рачуница. Прича се да је Вашингтон препустио „вађење кестења из ватре” Европи да би увидела да не може ништа битно без њега. Да је Русија „уздржана” јер профитира на скоку цене енергената због тумбања у „петролејском елдораду”. Да се обнавља колонијализам. Да расте самосвест Блиског истока, па и да се из текуће економске кризе може – као и раније – изаћи само великим употребама оружане силе.

Доктрина о „одговорности за заштиту” заснована је на принципима које мало ко пориче: да државни органи постоје да би штитили и унапређивали општи интерес, национални и интернационални, па да треба да испаштају – као и грађани кад се огреше о закон – ако га ниподаштавају, а поготову ако га затиру. А баш то што се подразумева, изгледа најтеже остварљиво.

Уочљива је, наиме, необјављена доктрина – заштите од одговорности (надлежних). Готово ниједна „крупна зверка” није заиста одговарала за застрањивања у поступцима појединих великих сила према свом или другом народу, нити је пред суд изведен иједан битан произвођач глобалне финансијске кризе или високи функционер који се њом послужио као оправдањем за своје локалне злоупотребе.

Буне у арапском свету подстичу на преиспитивања такве праксе. Обориле су или оспориле „доживотне и недодирљиве владаре”.

А дуга непроменљивост тамошњих самовољних власти била је готово загарантована моћнијим, махом спољним, интересима. Логика сугерише да би зато сада „одговорност за заштиту” требало проширити на оне који су штитили неодговорне.

Али, не влада логика него – политика. Или, како каже један прекоокеански саговорник: „И после свих модернизација, свет остаје у ’предлогичном’ стању”. Тако да ни премијера „одговорности за заштиту” не искључује репризу „заштите од одговорности”.