Венчање дан после земљотреса

Једанаестог марта у 2:46 по подне, када се догодио велики земљотрес, била сам у својој соби у Нагоји, око 700 километара од епицентра и око 400 километара од Токија.

Потрес је био другачији од свих осталих које сам доживела. Била ми је потребна читава вечност да схватим да ово бешумно љуљање по хоризонталној оси није последица мог ниског притиска или изненадне слабости у ногама. Тек ме је удаљени звук сигурносног аларма из неког лифта упозорио да ово није само мој субјективни доживљај. Осим што је био језиво бешуман, потрес је трајао јако дуго и личио је на љуљање на прекоокеанском броду, или у некој гигантској колевци. Осетила сам у готово чистој форми оно што се на јапанском зове „јоко-јуре“: хоризонтално померање тла. Изашла сам напоље у полуневерици и угледала настојницу зграде. „Земљотрес! А ја мислила да ми се врти у глави“, рекла је.

Када живите у Јапану, земљотрес као такав престане да вас изненађује. Навикнете се. Сећам се кад сам пре можда осам година током једног земљотреса десном руком придржавала полицу са телевизором, а левом полицу за књиге, чекајући да потрес стане. То је једноставно природна појава као киша, град, или удар грома; ризик са којим се живи и о ком се непрекидно мора водити рачуна.

Враћам се у собу, својим обавезама и плановима. Са радија узнемирујуће вести стижу једна другу док се спремам да пођем у Токио: пријатељица ми се сутрадан удаје. Замолила ме је да фотографишем, пошто зна да „имам смисла“. Неће ме ваљда један земљотрес спречити да одем на свечаност тим поводом? Убрзо ме зову из агенције где сам купила карту: извињавају се због тога што ми ремете планове, објашњавају да је саобраћај у прекиду и да могу да рефундирам новац у року од месец дана. Зовем другарицу код које сам планирала да преноћим, потом другу, онда зовем све пријатеље из Токија редом, и на свој ужас схватам да су везе у прекиду.

Вишечасовни прекид железничког саобраћаја изазвао је тог петка незапамћене гужве на станицама суперекспресног воза (шинкансена); сасвим је неизвесно када ће опет прорадити и да ли ће уопште бити места. Можда до сутрадан ујутру ипак проради? А можда и откажу венчање? Не, чисто сумњам. Када би се овде планови и обавезе тек тако отказивали због природних непогода (или страха од истих), нико не би ништа стигао да уради.

И заиста, кад сам сутрадан села у шинкансен, приметила сам бројне тетке и тече, ујаке и ујне у отменим оделима и скупим кимонима како брзим возом из западног дела Јапана хитају ка Токију. Сезона венчања увелико траје.

Пресрећна сам што ћу, упркос свему, стићи на венчање, провести у Токију неколико дана и срести се са пријатељима које дуго нисам видела. Одлазим до платформе између вагона да се јавим другарима пошто се телефонирање са седишта сматра недоличним. Најпре зовем Фреда да се договоримо када ћемо се коначно видети, а он ми кисело-иронично каже да нисам могла да одаберем бољи дан за посету и саветује ми да одмах пођем натраг у Нагоју... Кућа у којој живи са супругом релативно је стара па су имали приличну штету: полупали су им се тањири, чаше, керамика, боце са вином, џемом... укратко оно што је могло да се сломи. Видим да му није ни до чега. Зовем другог пријатеља, Јапанца, а он ми каже да је због саобраћајног хаоса морао да преноћи у фирми; изненађен је што долазим и сугерише ми да одложим путовање у Токио за неку другу прилику... Другарица са којом је требало да идем на вечеру јавља ми да је повредила руку кад се преврнула полица за књиге... Није прелом, али не осећа се баш најбоље...

Куда ја то идем? Да ли ми је уопште паметно хитати у том смеру, 400 километара ближе епицентру и регији која и даље подрхтава? Отварам торбу да проверим да ли сам све понела. Ту су четири литра флаширане воде, конзервирана туњевина, три паковања куваног пиринча и два хлеба... И фотоапарат. Све је ту, према томе нема разлога за бригу.

Свечана вечера на 27. спрату хотела „Хајат риџенси” у центру Токија, у суботу 12. марта, дан после великог земљотреса, била је феноменална и помало надреална: изврсно послужење, музика, дружење, предиван поглед на бескрај ове невероватне метрополе; и све то уз повремене потресе (који се, како чујем, осећају и данас). Посебно ми је била упечатљива та мешавина радости због венчања, породичног окупљања и дружења с пријатељима с једне стране, и зебње због текућих дешавања и бриге шта доноси следећи дан, са друге.

Око пола једанаест, гости се разилазе. Железница и метро иду много ређе него иначе; град не личи на себе: као да није субота вече. Стижем код другарице Т. из Београда која ту, у Токију, живи и ради већ годинама. Остајем три дана код ње и њеног момка Т.

Следећег дана, у недељу, град као да се пренуо: улице су пуне људи, паркови врве од дечије граје, загрљени парови седе на клупама, људи џогирају, возе бицикле, седе у баштама кафеа, шетају кучиће уредно бришући шта год они оставе за собом. Нас троје ходамо упијајући пролећне зраке сунца; обилазимо продавнице са отменом одећом, ручамо резанце са супицом и месом, онда пијемо еспресо у кафеу и водимо бесконачне разговоре о Београду, Токију, Фукушими, о прошлости и будућности, о животу и смрти и чему све не. Уз сир, маслинке, салату и друге ђаконије, и она моја туњевина коначно проналази сврху свог постојања.

Током ноћи и раног јутра у уторак 15. марта, земља опет подрхтава. Сви троје смо одједном будни: проверавамо да ли смо на броју. Из огромне полице са књигама испадају две, три свеске: Т. и Т. примећују да је међу њима и један мој албум са сликама Београда, који сам безуспешно тражила последњих месеци. (Какво откриће! Ко зна када бих нашла ове фотке да овом приликом спонтано не испадоше из полице...) Потрес је врло јак, за разлику од оног који сам осетила у Нагоји. Телевизија преноси шокантни призор експлозије на нуклеарном постројењу, а затим уживо и прес-конференцију, током које видимо констернирана лица угледника Токијске електроенергетске корпорације који гледају у под, не знајући шта да кажу. Т. је гневан. Делимо страх и зебњу, осећање неизвесности због непредвиђеног развоја догађаја.

Време је да полако кренем. На растанку ми дају „поклон“ практичног карактера: маску за лице која се у уобичајеним приликама користи као заштита против полена и поленске грознице, а сад као превентива од радиоактивног облака. Носим маску првих петнаестак минута, а онда осетим како ми се лице потпарило; не прија ми. Уместо да се одмах упутим ка станици Токио и ухватим суперекспресни воз за Нагоју, одлазим на Уено. Хоћу мало да се прошетам. Ко зна кад ћу опет долазити у Токио. На станици Уено, са које у нормалним условима полази шинкансен ка регији Тохоку (што значи североисток), готово да нема живе душе: на улазу стоје станични службеници као и иначе, а на дисплеју обавештење да је саобраћај ка североистоку у прекиду због великог земљотреса. Неколико мушкараца у годинама стоји и студира измењени ред вожње, а једна мајка са дететом пролази поред огромне фигуре велике панде која заузима почасно место у станичној згради. Уено је део града чувен по великом парку, музејима, као и зоолошком врту, а фигура је ту да пролазнике подсети да ће врт ускоро примити новог становника из Кине. Мајка и ћерка се враћају неколико корака назад: фотографишу се са пандом у позадини па настављају даље својим путем.

Обећавам себи да ћу следећи пут кад будем долазила отићи да видим панду уживо. До тада ће сигурно стићи.

*ауторка је 10 година живела у Јапану, где је докторирала јапански језик