Ковчези Пирота и околине

ПИРОТ – Етнолошка изложба "Ковчези Пирота и околине", из збирке музеја Понишавља, отворена је у Галерији "Чедомир Крстић" поводом педесетогодишњице од прве етнолошке поставке у Музеју. Пироћанци могу да виде двадесет пет сандука из времена између 17. и 20. века са фотографијама и пратећим експонатима.
Највреднији ковчег је из друге половине 17. века. Пронађен је у селу Камик крај Пирота пун оружја и одела, а претпоставља се да су га оставили Черкези приликом бекства. Иначе, Франц Каниц у свом путопису наводи да су Черкези заједно са Арнаутима користили гужву и свађу на пиротском панађуру и тако отимали робу или су сачекивали у заседи трговачке караване и пљачкали их. Аутор изложбе, виши кустос Музеја Понишавља и етнолог Сашка Велкова каже да је ковчег према техници инкрустације и боји седефа и кости, (уметнути у дрво) рађен у охридској школи. Има и ковчега на којима је уписана и година када је направљен тако да неки припадају коморанским ковчезима из 1836. године.

– Изложени ковчези су углавном из музејске збирке и из заоставштине пиротских породица. Пирот је био познати трговачки град, али овде нису израђивани ковчези, осим оних од тесаних дасака као што су изложене наћве и дубоки сандук за девојачку спрему. Трговци су ковчеге набављали у Видину, Софији, Македонији, Босни и Дубровнику – рекла је Велкова наглашавајући улогу ковчега у народном животу.

Ковчези су служили за транспорт пртљага, робе, девојачку спрему, чување драгоцености, документације, а рађени су од тесаних дасака, украшавани дуборезом, инкрустацијом бојењем, или обложени лимом, платном и кожом. Највећи број ковчега и сандука добијен је на поклон од грађана.

У року од шест година од објављивања Прогласа 1948. године, у коме су грађани позивани да поклоне етнолошке предмете, 1956. је приређена прва етнолошка изложба и формиран део збирке музеја у кући Малог Ристе.

Аутор поставке ковчега, историчар уметности Радмила Влатковић каже да збирка музеја највише садржи етнолошке предмете и да су се зато одлучили за овакву поставку.

– Сандуци имају изузетну орнаментику, сликану и резбарену, која показује умешност наших људи. Истакла бих и ликовну вредност неких сликаних детаља на сандуцима. Пратећи елеменат изложбе су фотографије са увећаним детаљима на сандуцима па имамо жанровске мотиве, украсе и сегмент амбијенталних решења у којима су се ковчези налазили, а за то је искоришћен простор Музеја – рекла је Радмила Влатковић.

Садашња поставка у Музеју Понишавља, са малим изменама, урађена је 1979. године. Музеј Понишавља први је специјализовани музеј изван Београда са оваквом јединственом поставком.