Ратна реторика о броју убијених

Сарајево – Када су недавно демографи Хашког тужилаштва објавили да је истраживање које су они спровели показало да је у рату у БиХ погинуло укупно 104.732 особе, први који их је демантовао био је Амор Машовић, председавајући Колегијума директора Института за нестала лица БиХ (ИНО). Експертима у Хагу он је поручио да су њихове процене „неозбиљне” и да обмањују јавност са подацима који „нису тачни”.

Машовић тврди да су хашки демографи „машили” за „неких 30.000 до 50.000” , а као доказ нуди „своју евиденцију” коју је водио током ратних збивања у БиХ, а према којој је погинуло „више од 150.000 људи”. Остаје, међутим, нејасно да ли Машовић мисли на исту ону евиденцију којом је својевремено убеђивао домаћу и светску јавност да је у рату у БиХ убијено „само Бошњака више од 250.000”.

Према истраживањима демографа Хашког тужилаштва од 104.732 погинулих, Бошњака је око 68.000, Срба 23.000, осам хиљада Хрвата и пет хиљада осталих. До приближно истих података, након вишегодишњег истраживања, дошао је и Истраживачко-документациони центар (ИДЦ) у Сарајеву, јер према евиденцији овог центра у БиХ је од ратних дејстава страдало „укупно око 97.000 људи”.

Ову чињеницу не негира ни директор Центра за истраживање ратних злочина РС Јанко Велимировић, с тим што он напомиње да су, кад је у питању истраживање хашких демографа, „одступања” могућа једино у случају броја страдалих Срба.

За српску страну, истиче он, „прихватљивије је истраживање ИДЦ-а” јер, у односу на оно у Хагу, третира већи број убијених Срба, мада се ни једно ни друго не поклапа са „нашом евиденцијом” према којој је током протеклог рата у БиХ убијено „више од 32.000 Срба”.

„Демографи се нису бавили Србима директно, него успутно, док је истраживањем ИДЦ-а обухваћена комплетна територија БиХ и зато је оно за нас прихватљивије”, изјавио је Велимировић за „Политику”.

Истраживање демографа, према његовој процени, „темељи се на експертизама” које је Тужилаштво у Хагу радило за предмете који су процесуирани, а „процесуирани су углавном Срби”, тако да је пажња посвећена искључиво оним подручјима на којима су, по логици ствари, мање страдали Срби, а више Бошњаци, „изузимајући подручје Сарајева”.

Коментаришући иступе Амора Машовића, Велимировић каже да је Машовић још увек на „старим позицијама”, да му је у срцу и даље „ратна реторика” и жеља за остварењем „замишљеног циља” који је некад достизао број од „300.000 и више убијених Бошњака”.

Машовић не признаје ни резултате истраживања ИДЦ-а, што много не узбуђује директора овог центра Мирсада Токачу јер, како каже, зна он да се то што је урадио Центар „не уклапа у Машовићев политички концепт”.

„То што је урадио ИДЦ не одговара Машовићу и њему сличним, јер не могу више да граде митове о броју страдалих, а ишли су чак дотле да су тврдили да је у БиХ убијено од 200.000 до 400.000 људи”, каже Токача и позива Машовића да објави „тај свој списак са именима 150.000 убијених”.

Машовић се, напомиње Токача, двадесетак година бави „несталим у БиХ”, а не страдалима и све ове године „дискриминисао је жртве на националној основи”. Није, каже, трагао „за свима”, него „само за Бошњацима”, то је радио чак и у време док је био на челу Комисије за тражење несталих, када је „она имала статус државне комисије”.