Погодак у срце мете

Тако је то у животу: три године нисам радио ништа, с изузетком те дивне епизоде која се зове комад „Небески одред” у ЈДП-у, а онда ове недеље имам три генералне пробе, четири представе и седам снимајућих дана. Не, није то био никакав став, нити намера. Једноставно се тако десило. Неки прећутан договор између мене и позоришта. С једне стране нико ме није ни звао, са друге стране ни мени није било стало да радим. Али, ево, опет се време променило. Долазе нове идеје, нови људи, колеге…, каже глумац Зоран Цвијановић.

Драма „Седам и по” Мирослава Момчиловића, у режији Даријана Михајловића у којој се Зоран Цвијановић тумачењем лика Мусе после дуже паузе враћа на позоришну сцену, имаће београдску премијеру вечерас у 20 часова на Великој сцени Атељеа 212, после успешног првог извођења протеклог месеца у Бањалуци. У њеној реализацији учествовали су глумци чак три позоришне куће: Атељеа 212, Народног позоришта Републике Српске из Бањалуке и Новосадског позоришта чијој публици ће се ауторска екипа поменутог дела представити за два дана. У међувремену Зоран Цвијановић са режисером Петром Пашићем снима филм „Бубице и супер хероји”.

Представа „Седам и по” је смештена у просторе, локалитете и менталитете свих седам република бивше Југославије. Реч је о драми састављеној од седам прича, од којих свака говори о једном од седам смртних грехова. Причајући ову причу, о томе како смо се мрзели и зашто је крај био неминован, аутор у ствари говори о људском сналажењу, преживљавању и грешкама које људи чине притиснути свакодневним бригама и вођени својим страстима и пороцима.

Поред Зорана Цвијановића у представи играју: Феђа Стојановић, Светислав Гонцић, Маринко Маџгаљ, Милош Сомолов, Ружица Сокић, Емина Елор, Арон Балаж, Иштван Кереши, Ирена Абрахам, Слађана Зрнић, Борис Шавија, Николина Јелисавац, Александар Стојковић и Гордана Милиновић. Сценограф је Марија Калабић, костимограф Нинела Петровић, а композитор Марко Грубић.

– Представа „Седам и по” ће можда на први поглед оставити утисак лакоће или можда констатацију да се у комаду мало шта догодило. Мени се чини да је, управо то, његово највеће богатство. Да из другог плана, из перспективе људи на које историја обично не обраћа пажњу буде испричана прича о земљи које више нема. О томе како се  некада овде живело. Са друге стране, овај продуцентски приступ да се уједине три позоришта, да се окупе три екипе и три генерације глумаца је погодак у срце мете јер смо пробудили онај стари такмичарски дух који је у ствари био међусобна подршка. Лично се сећам да је тако некада било, а сада су ови млади људи то поново открили – каже наш саговорник и додаје:

– Ми смо сувише мали простор да бисмо задовољили неке културне потребе, да бисмо задржали онај ниво креативности који је постигнут пре 15, 20, 30 година. Морамо да се удружујемо, а поготово стварамо атмосферу у којој се међусобно охрабрујемо и на племенит начин такмичимо. То је све некада било. Југословенско позориште односно кинематографија оставила је и остварила значајан утисак у историји позоришта и филма. Ви сами закључите да ли сам југоносталгичар или нисам, али ја једноставно не умем другачије да живим.

Зоран Цвијановић је пре две године играо у представи „Небески одред” А. Обреновића и Ђ. Лебовића у режији Марка Манојловића на сцени Југословенског драмског позоришта. Пре тога дуги низ година није радио у позоришту. Паузу је, како каже, искористио за снимање филмова. А како се осећао када се после толико времена нашао на сцени одговорио је:

– Зачуђујуће дивно. Једноставно, лако! Можда чак и најлакше и најлепше у животу. Ваљда су се неке ствари слегле саме по себе. Трема као да је ишчезла. Ту је и велика подршка мојих младих колега, пријатеља, не само зато што су добри глумци, него и што су дивне особе. И ван сцене је са њима било дивно проводити време. То осећање се очигледно пренело и на сцену.

Текст „Седам и по” Момчиловић је првобитно написао за позориште, али је најпре остварен у награђиваном истоименом филму снимљеном 2006. године.

– Мени се чини као добра идеја управе Атељеа 212 која доноси те одлуке да познате филмове преводи на позоришну сцену, јер су се ту укрстиле разне ствари. Развија се сарадња између различитих средина, долазе људи из других крајева, односно онога што се данас зове регион, а некада се звало Југославија. То даје, ствара добру и нову енергију. Очигледно ја да ови филмови за које би човек помислио да су апсолвирани кроз генерацију људи који су их гледали док су још били много млади, сада дају неку другу енергију и други квалитет. Представе у ствари настављају ту добру причу, као рецимо филм „Отац на службеном путу” који је Емир Кустурица потписао пре 20 и више година. Та дела сада улазе у фазу утисака нове генерације која су њима подједнако занимљива, као што је нама било занимљиво да гледамо Кустуричин филм пре толико година – каже Цвијановић.

Б. Г. Требјешанин