„Равноапостоли” у спорту

Када би прављење проблема самом себи ни из чега била спортска дисциплина – вероватно бисмо били светски шампиони. Најсвежији пример јесте питање – треба ли да се игра „вечити дерби” на Велику суботу?

Овде неће бити упуштања у тумачење верских догми и канона, иако неки наши савременици, и то лаици, настоје да се наметну као равноапостоли. Наше је да подсетимо на то да спорт има своје догме и каноне и да онај који хоће да уђе у њега мора да их прихвати, а да на своја лична убеђења, ако нису у складу са онима која прописује спорт, привремено заборави.

Спорт сам по себи не зна за верске, расне, политичке, партијске, културне, државне, обичајне и силне остале разлике. Рецимо, предвиђено је какву опрему могу да носе фудбалери, одређене су димензије игралишта, који услови морају да се испуне да би гол био признат...

И то не зависи од верске, језичке или неке друге припадности. Зато Африканци, Азијати и Латиноамериканци без проблема могу да се уклопе у европске клубове.

Спорт не прихвата неке поделе које постоје у друштву, али уводи неке своје. Нема више и ниже расе, али има виших и нижих лига. Лично имовинско стање играча се не примећује на терену, међутим, по стадиону се види који је клуб бољестојећи.

Спорт није вера, али није ни невера. Цивилизација има дубоке верске корене, па су и у спорту на цени врлине које тражи религија. На пример поштење (у спортском речнику: фер-плеј), не убиј (и за сам покушај да се противник повреди следи искључење), да се не пије, не пуши и не дрогира (то се или не препоручује или се кажњава).

Строго придржавање верских правила у спорту било би применљиво само у затвореној заједници (од општине до државе), у којој нема припадника других вероисповести. Међутим, такви примери су ретки и биће све ређи.

Није тешко да се замисли каква би збрка настала када би се спровођење такмичења подредило верским осећањима у друштву где има припадника различитих вероисповести? Једни не би играли на хришћанске празнике, други на муслиманске, трећи на јеврејске...

Ни спортиста верник не би могао дословно да се придржава верских правила а да то не буде науштрб његових спортских резултата. На пример, ко би издржао цео ускршњи пост или одговарајуће уздржавање од хране у другим религијама? Уосталом, и сама црква је предвидела категорије људи које се изузимају од поста. Узгред, знате ли за неког вегетаријанца олимпијског победника?

Када је већ отворена тема о томе да ли је играње на празник као што је Велика субота хришћански (сличан пример може да се нађе за сваку религију), било би занимљиво да се уместо трунке анализира балван. Рецимо, колико је хришћански (муслимански, јеврејски, будистички итд.) да се вређа противник, ломе столице на трибинама, скандирају псовке, изазивају туче с онима који припадају истој вери – али навијају за други клуб...