„Ravnoapostoli” u sportu

Kada bi pravljenje problema samom sebi ni iz čega bila sportska disciplina – verovatno bismo bili svetski šampioni. Najsvežiji primer jeste pitanje – treba li da se igra „večiti derbi” na Veliku subotu?

Ovde neće biti upuštanja u tumačenje verskih dogmi i kanona, iako neki naši savremenici, i to laici, nastoje da se nametnu kao ravnoapostoli. Naše je da podsetimo na to da sport ima svoje dogme i kanone i da onaj koji hoće da uđe u njega mora da ih prihvati, a da na svoja lična ubeđenja, ako nisu u skladu sa onima koja propisuje sport, privremeno zaboravi.

Sport sam po sebi ne zna za verske, rasne, političke, partijske, kulturne, državne, običajne i silne ostale razlike. Recimo, predviđeno je kakvu opremu mogu da nose fudbaleri, određene su dimenzije igrališta, koji uslovi moraju da se ispune da bi gol bio priznat...

I to ne zavisi od verske, jezičke ili neke druge pripadnosti. Zato Afrikanci, Azijati i Latinoamerikanci bez problema mogu da se uklope u evropske klubove.

Sport ne prihvata neke podele koje postoje u društvu, ali uvodi neke svoje. Nema više i niže rase, ali ima viših i nižih liga. Lično imovinsko stanje igrača se ne primećuje na terenu, međutim, po stadionu se vidi koji je klub boljestojeći.

Sport nije vera, ali nije ni nevera. Civilizacija ima duboke verske korene, pa su i u sportu na ceni vrline koje traži religija. Na primer poštenje (u sportskom rečniku: fer-plej), ne ubij (i za sam pokušaj da se protivnik povredi sledi isključenje), da se ne pije, ne puši i ne drogira (to se ili ne preporučuje ili se kažnjava).

Strogo pridržavanje verskih pravila u sportu bilo bi primenljivo samo u zatvorenoj zajednici (od opštine do države), u kojoj nema pripadnika drugih veroispovesti. Međutim, takvi primeri su retki i biće sve ređi.

Nije teško da se zamisli kakva bi zbrka nastala kada bi se sprovođenje takmičenja podredilo verskim osećanjima u društvu gde ima pripadnika različitih veroispovesti? Jedni ne bi igrali na hrišćanske praznike, drugi na muslimanske, treći na jevrejske...

Ni sportista vernik ne bi mogao doslovno da se pridržava verskih pravila a da to ne bude nauštrb njegovih sportskih rezultata. Na primer, ko bi izdržao ceo uskršnji post ili odgovarajuće uzdržavanje od hrane u drugim religijama? Uostalom, i sama crkva je predvidela kategorije ljudi koje se izuzimaju od posta. Uzgred, znate li za nekog vegetarijanca olimpijskog pobednika?

Kada je već otvorena tema o tome da li je igranje na praznik kao što je Velika subota hrišćanski (sličan primer može da se nađe za svaku religiju), bilo bi zanimljivo da se umesto trunke analizira balvan. Recimo, koliko je hrišćanski (muslimanski, jevrejski, budistički itd.) da se vređa protivnik, lome stolice na tribinama, skandiraju psovke, izazivaju tuče s onima koji pripadaju istoj veri – ali navijaju za drugi klub...