Ускрс, Васкрс и Воскресеније

            Приближава се највећи хришћански празник. Пре нешто више од две године објавили смо на овом месту чланак о поздраву Христос васкрсе или Христос воскресе, који хришћани упућују једни другима поводом Ускрса, односно Васкрса. Скренули смо пажњу и на то да се не би требало поздрављати са Христос васкресе, Христос воскрсе, Христос васкрс и сл. Како се ови облици и даље чују (чак се по новинама налазе и погрешна упутства читаоцима), решили смо да поводом управо актуелних ускршњих празника (хришћани се васкршњим поздравом обраћају једни другима све до Спасовдана), поново напишемо нешто о томе.

            Облици Васкрс, Васкрсеније, васкрснути, васкрсе (у значењу ускрсну) припадају старом српском црквеном и књижевном језику, који се до средине XVIII века употребљавао у српској средини, односно у свим крајевима под управом Српске православне цркве. То је тзв. српскословенски језик – српска редакција старословенског језика (језика превода богослужбених књига са грчког на језик солунских Словена, средином IX века). Српска редакција старословенског језика (изговор старословенског у духу српског језика, тј. на српски начин) настала је у време када су Срби у својој средини примили словенско богослужење и словенску писменост (током X, а најкасније до првих деценијаXI века). Од тада па до првих деценија XV века Срби су поменуте речи изговарали са полугласником иза почетног в, а од XV века па надаље изговарају их са а.

            Српскословенски језик као званични црквени језик Срби су средином XVIII века заменили руским црквеним језиком (тзв. рускословенским). Од средине XVIII века до данас рускословенски језик се употребљава у Српској православној цркви као званичан црквени језик. У том црквеном језику речи о којима говоримо изговарају се на руски начин (са о у првом слогу): Воскресеније, воскреснути, воскресе.

            Срби нису заборавили ни свој стари назив за овај празник, па се данас може чути и Васкрс(еније), васкрснути, поред Воскресеније, воскреснути  и сл.

Реч Ускрс припада српском народном језику, у којем је у веома давно време почетно у добијено од старог почетног в (иза кога је следио тврди полуглас). Тако данас имамо Ускрс (српско народно), Васкрс (старо српско књижевно и црквено) и Воскресеније (данашње српско црквено). У поздраву се није уобичајио народни изговор Христос ускрсну. Сачувано је старо српско црквено (српскословенско) Христос васкрсе и данашње црквено (рускословенско) Христос воскресе.

            Остали облици који се чују, а које смо помињали (Христос воскрсе/васкресе/васкрс) не припадају ни старом ни данашњем српском црквеном језику.