Орбанова конзервативна револуција

Прича о Европској унији код нас је нажалост сведена на идеолошки апстрактни појам у који свако уписује оно што види. Носиоци јавног дискурса о ЕУ код нас су углавном припадници левице који европске интеграције представљају као наводно остварење свих левих утопија. У стварности међутим ствари стоје сасвим другачије.

Наш северни сусед Мађарска чланица је ЕУ већ седам година. Штавише, управо тече њен шестомесечни мандат председавања савету. У исто време њена актуелна власт спроводи веома храбру и дубоку конзервативно усмерену реформу која је, иако вођена легалним средствима, по дубини захвата, веома слична револуцији. Није претерано рећи да Орбанова влада тренутно спроводи најрадикалнији рез који се може замислити у једној европској земљи. Стога су ка њој усмерени погледи и оних који се надају да је то модел за спасавање Европе и оних других који у томе виде наводно скандалозни повратак традиционализму, а можда и нечему још горем.

Фидес је на власт дошао после осам година владавине социјалиста. Социјалистички премијери су им у наслеђе предали дубоко задужену земљу чији је спољни дуг прешао 80 милијарди евра, од чега је скоро двадесет искоришћено за спасавање (страних) банака. Ђурчањијева власт се урушавала дуго, још од скандала са његовим говором који је 2006. процурео у јавност. Фидес стога није морао много да се труди већ је само критиковао власт и чекао да се она тотално делегитимише. Таква политика донела му је на прошлогодишњим изборима двотрећинску власт у парламенту, што је привилегија којом нико не може да се похвали у Европи.

Постоје спекулације да и код нас једна странка у успону покушава да примени сличан рецепт: да полако осваја власт без експлицитног програма чекајући да се садашња власт уруши. Фидес заиста није много говорио о својим плановима пре повратка на власт, али је у међувремену велика екипа стручњака радила на огромном пакету реформи који је подразумевао комплетно преуређење земље, посебно у погледу основне конституције, политичког система и пре свега финансија и економије. Велики део посла радила је партији блиска фондација Сазадвег са Иштваном Штумпом на челу, бившим Орбановим шефом кабинета.

Када су прошле године формирали владу, челници Фидеса кренули су да спроводе низ јасних и прецизно усмерених мера, изазивајући огромне контроверзе и отпоре са различитих страна. Прво је у фокус улетала идентитетска политика па је међу првим мерама било доношење закона о двојном држављанству чиме је Мађарима из околних земаља омогућено стицање и мађарског држављанства. Приликом овог потеза није било много дипломатске припреме па је са Словачком отворен сличан спор какав ми имамо са Црном Гором у вези са истим питањем. Мађарска је у овом правцу отишла много даље експлицитно преузимајући у новом уставу одговорност за мађарски живаљ у околним земљама и отварајући чак и могућност да они убудуће могу и да гласају на парламентарним изборима (слично решењу које примењује Хрватска).

Уследио је оштар спор са ММФ-ом и одбијање да се ступи у нови аранжман са њим. Уместо новог задуживања, Орбан је иницирао веома храбру и рискантну измену пореске политике с идејом подстицања домаћег предузетништва, смањења пореза и ширења пореске базе. Вођени начелом државног разлога, као приоритетни циљ су поставили извлачење из дужничког ропства па се чак озбиљно припрема национализација приватних пензионих фондова којом би се око десет милијарди евра употребило за враћање дугова и покретање домаће привреде. Нови устав донет пре неколико дана инсистира на ограничењу јавног дуга, а целокупна политика настоји да у року од једне деценије јавни дуг са 80 скине на 50 одсто бруто националног производа.

У том циљу сва јавна имовина је дефинисана као посед државе који се даје на управу локалним самоуправама и другим субјектима. Донет је такође пакет мера којима су уведени додатни порези на банке и осигуравајућа друштва, а забрањени су кредити са девизном клаузулом и употреба финансијских деривата!

Поменути устав је врхунац укупног пакета и његова конзервативна суштина уочава се у неколико кључних одредаба. Преамбула се позива на бога и инсистира на хришћанству као историјској судбини Мађарске (не више републике Мађарске). Читав систем је пажљиво сконцентрисан на значају породице као основе за опстанак нације. Брак се експлицитно дефинише као заједница мушкарца и жене, а уводи се право фетуса на заштиту живота од зачећа, чиме се иде на сузбијање абортуса.

Мађарски случај, слично као и пољски, показује да чланство у ЕУ не мора да буде препрека за вођење одговорне националне и идентитетске политике ако народ има способну елиту која зна шта хоће.

виши научни саветник, Институт за европске студије