Заљубљен у Африку

Док социјални и политички немири потресају север Африке, а доскора неприкосновени диктатори меркају где би могли да се склоне од беса гневног народа, Душан Микља, некадашњи Танјугов дописник из Најробија и Адис Абебе, присећа се времена кад су многе земље Црног континента, тек ослобођене колонијализма, тражиле своје ново место у свету независних, веровале да граде „модерну демократију по афричком моделу”, и окупљале се око Покрета несврстаних да би показале великим силама како на међународној сцени постоји и „трећи пут”.

Његове интервјуе са најпознатијим афричким лидерима и репортаже из најнеприступачнијих крајева овог континента преносиле су највеће новинске агенције и најугледнији светски листови. На жалост, не увек верно и истинито, што му је, каже, више пута готово дошло главе, или барем довело у питање његов професионални углед.

– Имао сам привилегију да у време мировних преговора у Анголи једини објавим разговор са будућим председником те земље Агостином Нетом, вођом једног од три национална ослободилачка покрета који су се међусобно борили за превласт, а онда сели за преговарачки сто. Интелектуалац, лекар, песник и државник кога сам изузетно ценио, Нето ми је отворено говорио о ставовима које заступа на скупу, а ја сам то верно пренео у свом извештају. Поред осталог је замерио властима суседног Заира што снабдевају оружјем њему супарничке покрете. У неким светским медијима је, међутим, објављено да Нето, практично, позива на рат са Заиром. Да ли ће политичар мене окривити за нетачно пренете речи, да не би признао да је дао неодмерену изјаву? Поступио је, како сам и могао очекивати од њега, часно и поштено: потврдио је веродостојност интервјуа. Окрутно су га прогонили, али је сачувао човечност – присећа се Микља са уважавањем и симпатијама.

На доручку код цара

Овај доживљај, уз многе друге новинарске успомене и приватне догодовштине са Црног континента, Микља је сакупио у најновију књигу „Африканац”. Иако није писана у првом лицу једнине, заснована је на аутобиографским детаљима које је наш саговорник, како каже, јасно сачувао у својим сећањима. Писаних белешки нема, а ни фотографија, додаје, на његову велику жалост.

Једноставно, није му пало на памет да се слика са својим чувеним саговорницима: контроверзним политичарима, председницима држава, омиљеним револуционарима, омраженим диктаторима, али и славним ликовима светске естраде, као што су манекенка Наоми Кемпбел, филмске звезде Брижит Бардо, Моника Вити и Питер Јустинов, певач Стиви Вондер…

На подугачкој листи познатих личности које су и самог Микљу учиниле познатим, налазе се цар Етиопије Хаиле Селасије (којег је једном приликом интервјуисао за доручком), први председник независне Замбије Кенет Каунда, (он је седнице владе почињао – песмом); злогласни угандски диктатор Иди Амин Дада за чијег је председничког ваката побијено око 80.000 људи („не једном сам се побојао да ће и мене бацити као храну крокодилима, као што је радио са својим политичким противницима”), па принц Сиханук („у луксузном њујоршком хотелу приредио је раскошни пријем солидарности са напаћеним народом Кампучије, да би се све завршило разузданом забавом, типичном за њега”).

Ту су и окрутни нигеријски пуковник Бењамин Адекунле, звани Црни шкорпион, који је Микљи поклонио шешир са својим аутограмом; заносна принцеза Елизабета Багаја, потомак старе краљевске лозе Бугандe…

– Посебно сам поносан на познанства са Симоном Визенталом, непоколебивим ловцем на преживеле нацистичке злочинце из Другог светског рата, популарним италијанским председником Сандром Пертинијем, једноставним и непосредним човеком („замислите, увек ми се лично јављао на телефон!”), са далај-ламом (он је на мене оставио утисак правог духовног вође)... – каже Микља.

Телемах и Пенелопа

Многе своје догодовштине и познанства је сместио у књиге, којих је, богме, подоста: збирке прича „Султан од Занзибара”, „Космополитске приче”, „Било једном у Београду”, „Хроника настраности” и „Потапање Великог ратног острва”, романи „Пут у Адис Абебу”, „Јудина посла”, „Крпљење паучине”, „Крај пута” и бестселер „Њујорк, Београд” (по којем је снимљен и филм, а роман је, иначе, награђен „Златним Хитом Либриса”), затим путописи „Црни Сизиф”, „Трбух света” и „Путописи по сећању”, па позоришна драма „Орден”…

Уз бављење лепом књижевношћу, 77-годишњи Душан Микља, иако већ одавно у званичној пензији, као независни новинар и писац редовно објављује колумне, историјске хронике, есеје и радио-драме и преводи. Добитник је и награде Удружења новинара Србије за животно дело, али кад га питамо шта, лично, сматра својим највећим успехом, каже – што је преживео и описао своје пустоловине, и упркос њима сачувао брак и породицу.

А да то није било лако, потврђује и његова супруга Ружа, која је, захваљујући послу у ЈАТ-у, често успевала да га прати на путовањима по Африци, па ипак, највећи део времена је остајала сама са децом, док је Душан „избивао по опасним афричким забитима”, што по налогу редакције, што трагајући за новом причом.

– Дешавало се да данима, чак недељама, немам од њега вести. Нисам знала да ли је уопште жив, или је страдао у грађанском рату, убијен по налогу неког диктатора, скончао од уједа змије или болештине – исповеда се Ружа, са којом је 45 година у браку, а чије су афричке недаће такође доспеле у роман. Она је ту названа Пенелопа, по верној љуби краља Итаке, док је њихов првенац Игор постао Телемах, Одисејев син („онај ко се бори из даљине”).

– Било је, наравно, и смешних згода. Као кад је челник извесне југословенске привредне делегације током посете Кенији изразио жељу да се опроба у лову на крупне звери… па је на запрепашћење домаћина устрелио питому жирафу, такорећи тамошњу домаћу животињу. Од тада је било довољно да приповедач племена Кикују крене да прича „Био једном један бели човек који је убио жирафу”, па да се црни малишани зацене од смеха. Вероватно би се тако понела и српска деца кад би слушала о Африканцу који је на ливади „уловио” краву.

Другом приликом је високи званичник из наше земље покушао да „прошверцује” из Африке читаву грану најкрупнијих банана које је нашао, али није знао да та врста служи само за кување каше. Домороци су дуго исмевали лакомост и незнање „мзунге”, приписавши ово осталим неразумљивим поступцима белих дошљака – наводи Микља.

А са којом се највећом опасношћу суочио у Африци? Кад се разболела ћерка Јелена. Данима нису знали како да јој помогну, вођени погрешним саветима нашег лекара на привременом раду у Најробију, све док их њихов црни кућепазитељ није убедио да је у питању маларија, најчешћа афричка болест коју преносе комарци. Девојчицу су одвели у болницу, и искусна енглеска докторка спасла јој је живот.

– Чудно, али иако сам у Африци толико пута био у истинској животној опасности, никада се нисам осетио лично угрожен, нити ми се догодило нешто страшно. Али сам зато у центру Њујорка, на Менхетну, налетео на тројицу пљачкаша, младих Порториканаца. Е, тад замало да погинем. Спасло ме што од умора нисам стигао да паничим, у ствари ни да размислим шта радим. И пре него што су ми се приближили извадио сам новчаник и пружио им га. Помислили су да сам уперио у њих револвер и побегли. Тек после сам осетио прави страх – прича Микља.

Наш саговорник је у својој дугој, успешној новинарској каријери извештавао са свих пет континената, био је и дописник из Рима и из Уједињених нација у Њујорку (осамдесетих година), из седишта Европске уније и НАТО у Бриселу (почетком деведесетих), имао је кратак „излет” у дипломатију (као саветник амбасадора у Риму), али је

његова највећа страст остала Африка, којој се више пута враћао, са породицом или сам.

------------------------------------------------------------------ 

На Килиманџару

Сабрани доживљаји Душана Микље могли би испунити километре новинских стубаца, књишких страна или филмске траке: много тога је већ написао, али још није исцрпео све успомене. Рецимо, на освајање Килиманџара, највише планине Африке, без одговарајуће опреме и припрема, или на време проведено у мировној мисији на Синају (1963), у посети Легији странаца, на путовањима у Сирију, Израел и Јордан, у обиласку дотле неоткривеног извора Нила и гроба пророка Магдија, на ушћу Белог у Плави Нил… „Селили смо се 21 пут, можете мислити колико тога нам се догађало!“, примећује Душанова супруга Ружа. Честе сеобе су значиле и сталну промену средине и – пријатеља. „Али смо стално стицали нове”, додаје Микља.

Да ли жали што није имао времена да се у животу бави и нечим другим? „Као мали сам желео да постанем фудбалер, али онако ситан и неухрањен нисам имао шансе. Дипломирао сам филологију, и осим што говорим више језика, нисам имао других амбиција до новинарских. На мене се у потпуности може применити онај опис, да се новинар бави писањем јер не зна ништа друго!“, правда се наш саговорник.

------------------------------------------------------------------ 

Деца и унуке

У време кад је Микља дошао у Африку као стални дописник националне новинске агенције, седамдесетих година прошлог века, повео је са собом трудну супругу (тек касније су закључили да је то било прилично несмотрено) и малог сина. Игор (1968) је спортски новинар и преводилац, отац Данице и Дарије. Јелена (197) је филолог, има ћерку Милицу и предаје на универзитету у Торонту. Најмлађа, Ивана, рођена је 1978, кад су већ напустили Црни континент. Иако по карактеру најсличнија оцу, ипак је кренула мајчиним стопама и ради у ЈАТ-у.