Почетак балканизације Африке?

Термин ,,балканизација” ушао је у употребу у време балканских ратова: означава стварање већег броја државица на претходној територији једне веће земље или царства. Наравно, у конкретном случају, ,,балканизација” се односила на еманципацију и независност од Отоманске империје земаља Балканског полуострва, Србије, Црне Горе, Бугарске и Албаније. Од тада је протекао скоро цео век. У међувремену је ,,балканизација” Европе, нарочито после распада Совјетског Савеза, Југославије и Чехословачке, прилично напредовала. Европа, од Атлантика до Урала, данас се може ,,подичити” са 48 држава; уочи Првог светског рада била је 21.

Да ли ,,балканизација” праћена ратовима прети Африци? Као што је познато, границе већине афричких земаља су произвољне са етничке и историјске тачке гледишта, ,,исцртане” на Берлинском конгресу 1885, када је Африка подељена између европских колонијалних сила. То је посебно случај са Африком јужно од Сахаре, коју су Европљани сурово колонизовали, али и са делом арапске Африке. Ово последње је привукло пажњу сада у време грађанског рата у Либији када се земља поделила на источни и западни део, Сиренаику и Триполитанију, два историјска дела које је тридесетих година прошлог века спојила италијанска колонијална управа.

Процеси распада афричких држава појављују се на неколико географских тачака. Еритреја се отцепила од Етиопије 1993, на крају дугог грађанског и идеолошког рата. У Етиопији, као и у Југославији у време Другог светског рата, или у Шпанији у току грађанског рата, рат није био вођен само између левице и деснице већ и између централних и регионалних власти. Када се коначно у Адис Абеби променила власт, изгледало је да ће доћи до ретког догађаја: сецесије без новог проливања крви. Али између Етиопије и Еритреје већ 1998. букнуо је нови рат.

Независност Еритреје представљала је прекретницу у Африци. Наиме, после деколонизације Африке договор између нових држава био је, баш зато што су границе већином произвољне, а број етничких група огроман, да се не прихвати никаква насилна промена граница, нити отцепљење. То је била стандардна политика Организације афричког јединства (касније, Афричке уније). Тако се нити Катанга у Конгу, нити Бијафра у Нигерији, нити Јужна Сахара у Мароку и поред дугих ратова нису отцепиле. Прва промена граница дошла је са самосталношћу Еритреје.

Сада је управо у току распад највеће афричке државе Судана. Јужни део, који је претежно хришћански и анимистички, после скоро полувековног рата, налази се на прагу независности. На референдуму одржаном у јануару ове године, више од 95 одсто становништва се определило за независност. Јужни Судан треба и званично да постане нова држава јула 2011. Али само највећи оптимисти верују да ће до тога доћи без већих сукоба, јер што се тај датум приближава расту напетости и чарке на граници између два Судана. Грађански ратови у Либији и Обали Слоноваче показали су такође да су ове земље у суштини подељене. Сомалија је већ неколико деценија реално подељена на ,,ужу” Сомалију и Сомалиланд, некадашњу британску колонију.

Ако би се даљи распад афричких земаља наставио, њихов број би лако могао да се дуплира, од 54 независне земља на више од сто, а уколико би се држали принципа етничког самоопредељења, рачуна се да би тај број превазишао две стотине. Према томе, ,,могућности” за распад има довољно.

Овакав процес, како нам указују садашњи ратови у Африци, као и цео прошли век у Европи, не може проћи без огромних жртава. То би Африку, која је већ најсиромашнији континент, учинило још сиромашнијом и даље искључило из процеса развоја. У последњим годинама прошлог века биле су популарне теорије према којима је управо етничка и конфесионална хетерогеност афричких земаља једна од кочница њиховог напретка. Основна идеја се састоји од тврдње да је у таквим условима тешко водити ,,нормалну” економску политику, већ се она своди на фаворизовање сопственог племена. Тако се, ако је председник из етничке групе која се бави трговином унапређује трговина, а уништава пољопривреда. Зато су избори у Африци често борбе на живот и смрт, као што управо видимо у Обали Слоноваче и што се у последњих неколико година догодило у Кенији, Уганди и Зимбабвеу.

Акценат на етничку и религиозну хетерогеност која онемогућава формирање нормалног паpтијског живота и грађанских институција је делимично тачан, иако нас враћа на теорију немачког (и касније нацистичког) правника Карла Шмита који је тврдио да је демократија могућна само у хомогеним друштвима. То се може закључити и на примеру прве и друге Југославије. У 65-годишњој историји Југославије, демократија је постојала највише у неколико година, али чак ни тада није нормално функционисала због бојкота највеће хрватске странке. С друге стране, и пре прве, и после друге Југославије, имамо демократски поредак: у Србији између 1903. и 1913. године; у свим новонасталим државама од око 2000. године.

Али, с друге стране, имамо огромне људске и материјалне губитке, који би се у некој ,,балканизацији” Африке мерили милионима живота. Зато Африку очекује много боља будућност уколико одржи комплексне федералне заједнице, као што су Нигерија и Јужна Африка, које и поред огромних проблема успевају да остану демократије и да се крећу напред. Успех ових држава да интегришу у својим федералним структурама велики број националности и по неколико религија доима се скоро као право чудо. Африци ће, у овом веку, бити потребан већи број оваквих ,,политичких чуда” да би избегла коб бесконачних ратова.

гостујући професор на Ол Соулс колеџу, Оксфорд