Звоници и јабланови

У граду су постојали Fondaco dei Turchi, Fondaco dei Tedeschi, Calle Larga dei Ragusei, Calle dei Greci, цркве као Santa Maria dei Albanesi, Santa Croce dei Armeni, шпанске и португалске синагоге. У Венецију су долазили људи из Енглеске (где киша пада и у собама) и Американци са брзим осмехом и великим зубима. Ту су се сретале јеврејске шале и арапске приче.

Једног пролећа град су окитили плакати за изложбу Румуни у Венецији. Видео сам да су Венецију посетили сви велики Румуни: Сиоран, Јонеско, Енеску, Елијаде... И пало ми је на памет да је овај град Алеф и да би се могла организовати таква изложба за било који народ.

Дакле:

Мађарска Венеција,

Аргентинска Венеција.

И – зашто не…

Српска Венеција

Најмање две гусларске приче баве се женидбом српских племића са дуждевим кћерима. Једна је трагична Женидба Максима Црнојевића. Друга, Женидба Душанова, дала нам је пословицу: „Латини су старе варалице.” Зачудо и Отело је пребацио Дездемони: „Узех те из те лукаве курве – Венеције.” Јан Морис је приметио да су: „Постојале задње намере иза готово свега што су радили стари Венецијанци.”

Само што су Венецијанци задње намере претворили у непоновљиву и аветињску лепоту.

Први српски буквар Инока Саве штампан је у Венецији 1597. године.

У Његошевом „Горском вијенцу” војводу Драшка су питали какви су Венецијанци.

Он је одбрусио лаконски: ка остали не бјегу рогати.

– Знамо чоче не бјеху рогати ал бјеху ли згодни и богати?

Шта је Драшко одговорио, то зна сваки Црногорац:

Бјеше, брате, доста лијепијех,
 а грднијех десет пута више;
 од бруке се гледат не могаху.
Богатијех бјеше поголемо;
 од богатства бјеху полуђели,
 ђетињаху исто као бебе.

 Аутор ових стихова, принц бајроновске теократије Петар Петровић Његош потанко је описао једну венецијанску собу.

У хотелу Аустријски император на Великом каналу прозори су му гледали на пјацу Светог Самуила, а други на канал. Пред сваким од њих био је по балкон од финога камена са тендом. Ветрић се играо завесама од фине бијеле и плавушкасте материје. На таваници су лебдели анђели и лаке виле са роговима изобиља. Просторија је била застрта са два тепиха од којих се горњи пресијавао у вишњевој боји са зеленим цветовима. Две вазе личиле су на два цвета. До округлог стола лежала је тигрова кожа. Огледало ретке бистрине грабило се за пажњу посматрача са сликом на зиду. Свећњаке су држала два златна оклопника од којих је сваки убијао своју аждају. На сваки свећњак долазио је по мраморни сто. На једном је Његош писао, а „на другоме су се под стаклом играли лијепи часови са златнијема фигурама”.

– Много бих још којешта писао – завршио је песник венецијански путопис – али ме не да јека од великијех звона.

Светлооки заводник Милош Црњански посветио је песму Његошу у Венецији:

Мирисаше болан своје беле руже
и гледаше како галебови круже,
тужни и бели, ко мисли на Ловћен,
и смрт

И још...

Богови, на плећима са облацима тамним,
болови и мора са валима помамним,
пређоше по његовом бледом лицу без трага…

За даровитог и неуког Ђуру Јакшића Венеција је била место где са валова одјекују песме чилих гондолијера. Она је „невеста плава мора зеленога” где „море прска сјајном радошћу”. У Јакшићевој драми, јунакиња неочекивано каже:

– А прошлост ми је сва: Венеција.

Бркати Стјепан Митров Љубиша био је опседнут судбином приморских Срба. У Љубишиној причи извесни Лука Стојанов понео је породици господара Будве, Марка Бубића, бадњак на католички Бадњи дан. Путем га је срео познаник и упитао га да ли и Латини ложе бадњаке? У Стојановом одговору садржано је предање о пореклу неких венецијанских породица из Боке. Лука Стојанов каже:

Бубића кућа бивала је старином наше вјере, док је наша рука господарила, као што су листом бивали и Медини и Зановићи из Паштровића; Враћени, Бескуће и Болице, Которани… пак се они сви редом по предаји бана зецкога упишу у некакву млетачку златну књигу, коју господа затварају под девет кључева.

Трезни Симо Матавуљ је веровао да је једина слобода коју је Серенисима дозвољавала у градовима на источном Јадрану била слобода швалерисања.

Коначно, Лаза Костић је написао најлепшу песму, оно српско Откровење Јованово:

 звездама ћемо померит путе

 сунцима засут сељенске студе

 да у све куте зоре заруде

 да од милине дуси полуде

SantaMariadellaSallute

Ћутљиви доктор Андрић ју је посећивао кад је био дипломата у Риму, али није писао о њој. Једна кључна чаша из Андрићевог фратарског циклуса долутала је преко Мостара из Венеције.

Јован Дучић је писао о баналној Венецији бедекера.

Меша Селимовић нам је подарио своју туробну и дубоку Смрт у Венедику.

Владан Десница је долазио у Венецију, али ми није познато да је оставио писаних трагова. Само је приметио да се културни крајолик далматинске загоре састоји од једне цркве коју су срушили Турци и друге коју су срушили Млечани па се око посматрача често мора задовољити јаблановима.