Zvonici i jablanovi

U gradu su postojali Fondaco dei Turchi, Fondaco dei Tedeschi, Calle Larga dei Ragusei, Calle dei Greci, crkve kao Santa Maria dei Albanesi, Santa Croce dei Armeni, španske i portugalske sinagoge. U Veneciju su dolazili ljudi iz Engleske (gde kiša pada i u sobama) i Amerikanci sa brzim osmehom i velikim zubima. Tu su se sretale jevrejske šale i arapske priče.

Jednog proleća grad su okitili plakati za izložbu Rumuni u Veneciji. Video sam da su Veneciju posetili svi veliki Rumuni: Sioran, Jonesko, Enesku, Elijade... I palo mi je na pamet da je ovaj grad Alef i da bi se mogla organizovati takva izložba za bilo koji narod.

Dakle:

Mađarska Venecija,

Argentinska Venecija.

I – zašto ne…

Srpska Venecija

Najmanje dve guslarske priče bave se ženidbom srpskih plemića sa duždevim kćerima. Jedna je tragična Ženidba Maksima Crnojevića. Druga, Ženidba Dušanova, dala nam je poslovicu: „Latini su stare varalice.” Začudo i Otelo je prebacio Dezdemoni: „Uzeh te iz te lukave kurve – Venecije.” Jan Moris je primetio da su: „Postojale zadnje namere iza gotovo svega što su radili stari Venecijanci.”

Samo što su Venecijanci zadnje namere pretvorili u neponovljivu i avetinjsku lepotu.

Prvi srpski bukvar Inoka Save štampan je u Veneciji 1597. godine.

U Njegoševom „Gorskom vijencu” vojvodu Draška su pitali kakvi su Venecijanci.

On je odbrusio lakonski: ka ostali ne bjegu rogati.

– Znamo čoče ne bjehu rogati al bjehu li zgodni i bogati?

Šta je Draško odgovorio, to zna svaki Crnogorac:

Bješe, brate, dosta lijepijeh,
 a grdnijeh deset puta više;
 od bruke se gledat ne mogahu.
Bogatijeh bješe pogolemo;
 od bogatstva bjehu poluđeli,
 đetinjahu isto kao bebe.

 Autor ovih stihova, princ bajronovske teokratije Petar Petrović Njegoš potanko je opisao jednu venecijansku sobu.

U hotelu Austrijski imperator na Velikom kanalu prozori su mu gledali na pjacu Svetog Samuila, a drugi na kanal. Pred svakim od njih bio je po balkon od finoga kamena sa tendom. Vetrić se igrao zavesama od fine bijele i plavuškaste materije. Na tavanici su lebdeli anđeli i lake vile sa rogovima izobilja. Prostorija je bila zastrta sa dva tepiha od kojih se gornji presijavao u višnjevoj boji sa zelenim cvetovima. Dve vaze ličile su na dva cveta. Do okruglog stola ležala je tigrova koža. Ogledalo retke bistrine grabilo se za pažnju posmatrača sa slikom na zidu. Svećnjake su držala dva zlatna oklopnika od kojih je svaki ubijao svoju aždaju. Na svaki svećnjak dolazio je po mramorni sto. Na jednom je Njegoš pisao, a „na drugome su se pod staklom igrali lijepi časovi sa zlatnijema figurama”.

– Mnogo bih još koješta pisao – završio je pesnik venecijanski putopis – ali me ne da jeka od velikijeh zvona.

Svetlooki zavodnik Miloš Crnjanski posvetio je pesmu Njegošu u Veneciji:

Mirisaše bolan svoje bele ruže
i gledaše kako galebovi kruže,
tužni i beli, ko misli na Lovćen,
i smrt

I još...

Bogovi, na plećima sa oblacima tamnim,
bolovi i mora sa valima pomamnim,
pređoše po njegovom bledom licu bez traga…

Za darovitog i neukog Đuru Jakšića Venecija je bila mesto gde sa valova odjekuju pesme čilih gondolijera. Ona je „nevesta plava mora zelenoga” gde „more prska sjajnom radošću”. U Jakšićevoj drami, junakinja neočekivano kaže:

– A prošlost mi je sva: Venecija.

Brkati Stjepan Mitrov Ljubiša bio je opsednut sudbinom primorskih Srba. U Ljubišinoj priči izvesni Luka Stojanov poneo je porodici gospodara Budve, Marka Bubića, badnjak na katolički Badnji dan. Putem ga je sreo poznanik i upitao ga da li i Latini lože badnjake? U Stojanovom odgovoru sadržano je predanje o poreklu nekih venecijanskih porodica iz Boke. Luka Stojanov kaže:

Bubića kuća bivala je starinom naše vjere, dok je naša ruka gospodarila, kao što su listom bivali i Medini i Zanovići iz Paštrovića; Vraćeni, Beskuće i Bolice, Kotorani… pak se oni svi redom po predaji bana zeckoga upišu u nekakvu mletačku zlatnu knjigu, koju gospoda zatvaraju pod devet ključeva.

Trezni Simo Matavulj je verovao da je jedina sloboda koju je Serenisima dozvoljavala u gradovima na istočnom Jadranu bila sloboda švalerisanja.

Konačno, Laza Kostić je napisao najlepšu pesmu, ono srpsko Otkrovenje Jovanovo:

 zvezdama ćemo pomerit pute

 suncima zasut seljenske stude

 da u sve kute zore zarude

 da od miline dusi polude

SantaMariadellaSallute

Ćutljivi doktor Andrić ju je posećivao kad je bio diplomata u Rimu, ali nije pisao o njoj. Jedna ključna čaša iz Andrićevog fratarskog ciklusa dolutala je preko Mostara iz Venecije.

Jovan Dučić je pisao o banalnoj Veneciji bedekera.

Meša Selimović nam je podario svoju turobnu i duboku Smrt u Venediku.

Vladan Desnica je dolazio u Veneciju, ali mi nije poznato da je ostavio pisanih tragova. Samo je primetio da se kulturni krajolik dalmatinske zagore sastoji od jedne crkve koju su srušili Turci i druge koju su srušili Mlečani pa se oko posmatrača često mora zadovoljiti jablanovima.