Стидим се што било шта причам

Најновију драму Милоша Радовића „Трст” Алиса Стојановић режира у Атељеу 212 у Београду са бројном глумачком екипом. Представа која говори о прошлости, растанку са илузијом младости, сећањима везаним за град Трст биће премијерно изведена 17. маја на Великој сцени Атељеа 212. Премијером комада „Трст” уједно ће бити отворени овогодишњи „Муцијеви дани”.

Алиса Стојановић иза себе има богато редитељско искуство, до сада је потписала преко 40 представа. Позоришну и радио режију дипломирала је 1991. године у класи професора Дејана Мијача и Егона Савина на Факултету драмских уметности у Београду, где је 2008. године изабрана за ванредног професора. Од 2009. године самостално води класу Позоришне режије.

Савремени комади су, рекло би се, Ваша „шоља чаја”. У својим представама бавите се новоствореним феноменима данашњице. Којим феноменом се бави драма „Трст”?

„Трст” се бави заглављеношћу у митовима које сами производимо па их преносимо на децу. Рецимо, мит о блаженим осамдесетим! Тај провод је био толико феноменалан да се завршио најкрвавијим ратом. Милош Радовић је фокусирао феномен личних митова кроз односе мајки и деце. У Трст долази мајка из Другог светског рата, из седамдесетих, из осамдесетих, из деведесетих година и једна данашња. Са својом децом или због њих. Ту је и Уметник опште праксе, цариник из Сезане.

Какве емоције ће ова представа пробудити код публике с обзиром на то да драма прича о Трсту, граду који су Југословени посебно волели?

Неко се сећа Трста по жвакама, неко по фармеркама, мокасинама, неко по шареним свескама, већина по срећно-породичном излету у иностранство са љупког летовања на Хрватском приморју. А има и оних које је баш брига за Трст. Можда су то емоције према времену у којем се нисмо много удубљивали у стварност. Свакако не у политику, кад је сваки посао био доживотан, кад новац није био тема, а свака фамилија ишла на море. То што код нас није било шарених излога није био проблем, јер могли смо у Трст.

Какву реакцију очекујете од публике млађе генерације, која је рођена и живи ово посттрстовско време?

Од Трста ћете видети само парче једне собе хотела „SavoiaExcelsiorpalace”, у сценографији Дарка Недељковића. И Кинезе. Они данас насељавају велики део Трста. То је реалност. А видећете и Бранку Петрић, Секу Саблић, Дару Џокић, Исидору Минић, Милицу Михаиловић, Катарину Жутић, Феђу Стојановића, Светозара Цветковића, Бранислава Зеремског… Неко ће можда, први пут видети Атеље 212.

 Ретко радите класику?

Мало је оних у српском, и позоришту уопште који могу да играју на пример Бекета, онако како га ја чујем. И класику уопште. Такав је мој укус. Многи би ми парали уши. За класику се нису стекли продукциони услови или сам се разилазила са укусом неког позоришта око улога. Моји студенти режије на ФДУ радили су Чеховљевог, „Галеба” са глумцима друге године, класа Биљане Машић. Духовито и сасвим другачије. Надасве храбро. Ако уђу у систем, као ја, неће више бити храбри као сада. Правиће пуно компромиса... Тако то бива.

Лаж више није само лош појам, већ неопходан, саставни део живота. Политика је постала трговина, време, новац... Социјално, колективно као да је ишчезло. У каквом свету живимо?

У свету отрова – нуклеарне енергије и генетски модификоване хране. На планети коју човек уништава. Због бахатог живота, човек убија флору и фауну... и људе… Живимо на отровима које сами производимо. Новац све може да купи, осим живота!

 Добро памтимо Ваше речи: „Ја живим сада. Гледам у будућност!” Припадате такозваној „медијској генерацији”. Како оцењујете медијску слику Србије данас?

Бесмртност! Тај идеал достигнут је Интернетом. Све стављено на мрежу постаје бесмртно. Интернет спада у основна људска права у многим земљама. Највећи проблем у Србији је што немају сви људи Интернет. Свака информација би им била проверљива. Ако желе. Лицемерно је што јавност сваљује кривицу за лоше стање културе, свести, морала на ријалитије. Телевизију не морате да гледате. Ријалити програми су истинитији и узбудљивији од домаћег драмског телевизијског програма, оног од новца пореских обвезника и претплатника. Генерација мог сина више и не гледа ТВ, осим спортских канала. Сви су на нету.

Многи мислећи, осећајни људи се повлаче, склањају, презиру мочвару нељудскости око себе. Ко су данас јавне личности? Да ли је прошло време правих звезда и узора?

 Увек су „звезде” и јавне личности биле исто. Ближе власти – ближе лови. Штос је само како је ко употребио своју јавност. Да промени себе или свет око себе? Да ли знамо име Кинеза који је измислио точак? Од Другог светског рата овде се не зна ко је ко и шта је шта. Љубимци из школских читанки испали су идеолози рата. Погледајте само састав Алеје великана! Шта нам то говори о историји ове земље. Ко смо то „ми”? Скромни људи ваљда гледају своја посла. А и ја се стидим што било шта причам. Као, ја неком објашњавам оно што сви знају. Али морам да рекламирам представу. Дођите на „Трст”!

 Какву будућност градимо за нашу децу? Има ли за нас лека, наде?

За мене је лек кад видим узбудљиве представе бивших студената. „Хистерија” у ЈДП-у Ивана Вуковића и феноменална Нинковићкина „Хеда Габлер” у режији Снежане Тришић у Народном позоришту и њена „Самоудица” у Атељеу 212. Моја би утеха била да студенти ФДУ истрају у свом укусу. И да стварају, само да стварају. Запамтите ова имена: Игор Вук Торбица, Јована Томић, Петар Поповић, Маја Малетковић, редитељи, Сара Радојковић, Вук Бошковић, Тамара Антонијевић, Тамара Бјелић, драматурзи, Стојан Ђорђевић, Милена Живановић, Милан Марић, Соња Ковачевић, Марија Бергам, Немања Стаматовић, Матија Живковић, Ива Стефановић, Ваја Дујовић, Марија Стокић, Иван Заблаћански, глумци. Деци предлажем да своју будућност граде сами, да нас што мање питају, још мање слушају.

Борка Г. Требјешанин