Необични изузеци

Договор тужилаштва са оптуженом естрадном „звездом” и штрајк жеђу и глађу опозиционог првака због недоговора с властима, вратио нас је на листу светских необичности. На „виши ниво” уздигла су се наша истрајна и животно важна, а прилично јалова, прегањања око тога ко, колико, чиме, с којим циљем и за шта треба да плати.

У оба случаја се испољава настојање да изузетак буде јачи од правила. Певачица новцем („корисним за буџетирање”) откупљује већи део казне, лишавања слободе, која би јој следовала за признате деликте, а политичар троши сопствени организам, улажући га у акцију за расписивање избора пре истека предвиђеног им рока.

Још је неизвесно како ће се окончати ови изузеци од обичаја у правди и политици, али је већ јасно да неће моћи да прерасту у правило општег понашања. Мало ко, наиме, има довољно пара за искупљивање крупних грехова или воље да жеђ за променом на власти поткрепи ижедњивањем свога тела. Штавише, многи немају чиме да плате ни рачуне за задовољавање основних потреба, и исцрпљени су у дугим „превођењима жедних преко воде”.

Иако нам овакве ствари махом делују оригинално, поготову за европске прилике, оне то нису сасвим.

У Америци се, кажу, чак 90 одсто кривичних процеса завршава нагодбом: бићеш блаже кажњен ако признаш кривицу (што је аранжман који судије махом уважавају). Као разлози за деликатну трампу, најчешће се наводе тешко доказивање одговорности за деликт, уштеда издатака за дуги процес, задовољавајуће обештећење, помоћ у решавању других злочина. Присећам се, тако, да је осуђенику на смрт због убистава две особе живот поштеђен (доживотном робијом) кад је допринео расветљавању судбина неколико десетина лица признавши да је свима њима он одузео живот.

Да је погубљен, вероватно се никада не би сазнало шта се збило с толиким људима, што би подрило и поверење у домашаје органа истраге и укупног поретка. А да је остварена изгледна „нагодба века” по којој би, пре америчке инвазије, Садам Хусеин напустио Ирак са милијарду долара, били би поштеђени многи животи и буџети, па би и свет сада изгледао другачије, сугерише вашингтонски специјалиста Џастин Логан. Такође, да су подесне нагодбе остварене другде, па и на простору бивше СФРЈ, чак и астрономски цех би био нижи од плаћеног.

Нагодбе са ухваћеним починиоцима деликата су, однедавно, учестале и овде. Можда би у јавности, ненавикнутој на такве аранжмане, биле примљене са знатно више разумевања, да не превладава утисак да је још поприлично оних којима се „гледа кроз прсте”.

А штрајк жеђу страначког вође – поготову поводом какав је овдашњи – врло је ретка појава. Памти се да му је прибегла италијанска политичарка Ема Бонино, пре десет година: није ни јела ни пила шест дана, „због нефер односа медија у изборној кампањи”, а прекинула га је кад су је лекари упозорили да би њено здравље могло да буде трајно оштећено.

Забележен је, међутим, низ другачијих повећих одступања од уобичајеног понашања политичара. Гадафи прича, на пример, да је вођа револуције, да је као такав прихваћен а не изабран па да стога не може ни да буде смењен нити да поднесе оставку. Берлускони се правда да га прогоне они који не разумеју његову потребу да се приватно забавља на начин који је јавно забрањен. Изостанком спремности партија да сачине коалицију, Белгија је постигла светски рекорд у несастављању владе на основу избора…

Чини се да улазимо у доба појачаног размештаја друштвених аранжмана. Лакше се, у низу случајева, долази до нагодбе у правосуђу, па и овде где их донедавно није било (у кривичном поступку), него у политици која се, као „вештина могућног”, у њима одавно усавршавала. Познаваоци упозоравају, при томе, да би велика штета могла да настане ако се, глобално или локално, испостави ново правило: да се једноставније постиже договор са онима који законе крше – него међу онима који законе доносе.