Томислав и неверне Томе

Томислав Николић, лидер напредњака, окончао је свој протест ушавши с телохранитељем у Саборну цркву. Потом је са осталима примљен у Патријаршији. Ивица Дачић седео је уз патријарха Иринеја на двоседу, Николић је био на столици, с леве стране патријархове. На одласку је с патријархом Иринејем с ногу разменио неколико реченица.

Тако је Николић по други пут заиграо на карту спасавања у Цркви.

У проблем је Николић упао када је на првом овогодишњем митингу напредњака рекао да ће изнудити изборе. Ако је планирао да то каже, процена догађаја била му је погрешна. Ако му се омакло, као ономад Милошевићу: „Ухапсићемо Власија“, није ни први ни последњи политичар коме је маса изазвала реч више. Шта год, напредњаци су одмах почели да траже излаз: како да, ако не испуне обећање, изгледа као да су га остварили.

Рвући се с тим проблемом они су знали да имају још један. У четири последња истраживања јавног мњења они стоје на истом. Сваки разуман политичар ће упитати себе шта се дешава, где ћемо наставити: у раст или у пад популарности.

Тражећи начин да испуне обећање или га учине неважним  напредњаци су смислили изненађење које, како су говорили, нико нормалан не може да одбије. Саопштио га је Николић на митингу коме је присуствовало знатно мање људи него претходном.

Радикали, најљући непријатељи напредњака, одмах су повикали да је Александар Вучић насамарио Николића, да га је жртвовао како би он постао број један. Уопште не верујем у ту причу. Ипак, мислим да она може да се прошири у народу. Није тачно да је Млађан Динкић срушио све владе од после Првог светског рата до данас, али пола Србије верује у то. И Николићу и Вучићу сада прети опасност да пола Србије поверује да један другом раде о глави. То је нови, трећи проблем напредњака. Вучићу, али и синовима Николића, биће убудуће постављано питање зашто га нису спречили у штрајку или зашто нису организовали даноноћна окупљања испред болнице с непрекидним извикивањем једне поруке „Томо, прекини, потребан си нам жив“.

Ако су радикали криви за трећи проблем, четврти је створио сам Николић својим потезом. Огромну већину његових бирача одлука да не узима воду и храну везаће уз Николића до последњег даха. Али, један део ће отпасти, јер Николић није ишао до краја, као што су Вука Драшковића напустили они који су на Видовдански сабор дошли наоружани, а он их није позвао у коначни бој. Други део ће отпасти јер је штрајк доживео као радикалан и ирационалан потез. Ако Николић постане премијер, да ли ће тражити да васцела Србија штрајкује глађу и жеђу ако судије Албанци дођу у Северну Митровицу, или ће послати министра финансија да се жртвује испред зграде Међународног монетарног фонда када овај утврди да нам је велика јавна потрошња?

Пети је проблем што је Николић поново поделио политичку сцену Србије. У једном тренутку су скоро сви партијски лидери били сигурни да је коалиција демократа Бориса Тадић и напредњака Томислава Николића једина извесна будућност после наредних избора, а многи неопредељени бирач је поверовао да је сасвим свеједно коју ће од ове две странке да заокружи на гласачком листићу. Николићев потез је политичку сцену Србије поново свео на избор или-или и он је одбио од себе све неопредељене који су мислили да се Томислав, окренувши леђа Војиславу Шешељу, просветлио и преобразио.

Када је донео одлуку о штрајку Николић је изгледа највише размишљао о првом проблему: како да учини неважним обећање које му се, склонији сам да верујем, омакло. И одлучио је да, макар верницима, киднапује Страсну седмицу, терајући све да не размишљају о страдалном путу Христовом него о страдалном путу Томислава Николића. Иако се већина Срба не хвали својом побожношћу и религиозношћу, играње вером и црквом није користило ниједном политичару. То ће, ипак, бити најмањи Николићев проблем. Највећи је како да објасни да су избори 18. децембра, за чије одржавање је рекао да је спреман да жртвује живот, намах постали потпуно неважни.

И Николићеви противници и непријатељи свакако су морали искрено бити забринути за његов живот када је саопштио намеру да штрајкује глађу и жеђу, чак и ако су знали да је обавеза лекара да му на сваки начин спасу живот. Међутим, одлазак у болницу у којој је био једини пацијент у седам хиљада квадратних метара родио је поприличан број неверних Тома у искреност Томислава.

Николић је ту неверицу најлакше могао да уништи да је одмах прихватио руку спаса коју му је пружио патријарх Иринеј, рекавши да није хришћански штрајковати глађу и жеђу. Ако је јасно зашто Николић није могао да послуша молбу Бориса Тадића, па чак ни Штефана Филеа, односно Европске уније, није јасно зашто није послушао патријарха пре неколико дана, а послушао га је на Ускрс. Размишљао је, казаће једни. Није хтео да се одрекне огромне медијске пажње коју је имао, рећи ће други.

За Николића, његову породицу, напредњаке, целу Србију – најбоље је што је лидер напредњака решио да прекине штрајк глађу и жеђу. То зрнце рационалности у мору ирационалности и страсти омогућиће Николићев опстанак у политици иако је поверење у њега свакако опало и иако и он више неће имати исти степен самопоуздања који је имао пре Лазареве суботе.