Пресуда Садаму

Садам Хусеин би поново да баци свет на муке. Да ли је казна вешањем дефинитивна пресуда мрачном периоду ирачке прошлости или убитачна каписла продужених обрачуна и насиља које прети разарањем земље којом је управљао деспотском бруталношћу?

Када је ухваћен, протагонисти инвазије и окупације надали су се да ће отпор бити заустављен. Сада, када је осуђен, исти ти људи верују не само да је правда задовољена – што јесте – већ и да је то допринос демократизацији Ирака, доказ способности његовог судства, претпоставка стабилности. Што није.

Три године откако је Садам у америчком власништву показале су незаустављив раст отпора. Илузија је мислити да је срвгнути раис био тачка окупљања. То свакако није био већинским шиитима које је прогањао док је био на власти. Шиити шеика Муктада ал Садра силовито се противе политичким концептима донетим у коморама америчке војске.

Садам није био по вољи ни Курдима. Ни исламским фундаменталистима које је окупација довела у земљу до тада неприкосновене секуларности.

Једино је могао да хомогенизује растурене припаднике своје БААС партије, ражаловане војнике и сунитске незадовољнике који не виде перспективу под новом влашћу којом доминирају шиити.

Тако је суђење свргнутом диктатору представљало директну рефлексију свеирачких подела. Један његов адвокат убијен је дан по отварању процеса. Још двојица касније. Мењале су се и судије на процесу од кога се очекивало да истовремено обави више ствари: да Ирачане и свет обавести о природи Садамовог режима, да се придржава највиших међународних стандарда правде и да створи механизме одговарајуће казне.

Процес је обављен у окупираној земљи а пресуда онемогућава даље упознавање са Садамовим злочинима али и са тајним везама које је, као миљеник САД, имао у време ирачко-иранског рата.

Божија правда или фарса? Многе организације за људска права, укључујући и Амнести интернешнел, јавно су сумњале у ваљаност процеса под многим политичким притисцима.

Судбина диктаторима којима суде њихови народи су различите. Неки су погубљени, као Бенито Мусолини или Николае Чаушеску. Према другима је благонаклонија, као према генералу Војћеху Јарузелском, последњем лидеру Источне Немачке Егону Кренцу или тиранину Централноафричке Републике Жану Беделу Бокаси.

Неке, као што су Иди Амин од Уганде, Бејби Док Дувалије од Хаитија или пуковник Менгисту од Етиопије, правда никада не достигне. Садморица припадају групи оних којима правду доносе победници. Као Хитлеру или Мануелу Норијеги.

Да ли ће физичка ликвидација од Садама направити мученика чији ће дух окупљати нове снаге отпора? Могуће, али Садам је у свему овоме мање важан. Окупатори то не желе да виде. Заборављају да погибија двојице Садамових синова није била катализатор отпора.

Отпор проистиче из окупације. Из колекције почињених америчких грешака. Из незадовољства марионетском владом у Багдаду. Из неспособности да се промене верски и секташки дебаланси чему је Садам доприносио током деценија репресије.

Садам је поново за тренутак запалио Ирак. Ово је његова претпоследња прилика. Последњи пут ће то бити када буде обешен, или стрељан, како је затражио. Шиити славе његову смрт, сунити му кличу.

Не би се Ирак делио у данима када га стиже правда да му је "ослобођење" уместо хаоса и крвопролића донело какав-такав спокој. Већина би се радовала пресуди човеку који их је уназадио ратом са Ираном, угурао у светске парије инвазијом Кувајта, осудио на изолацију и брутално се обрачунавао и са појединачним неистомишљеницима и етничким групама.

Ирачани би свакако да раскину са Садамовом прошлошћу, али данас их више брине неизвесна будућност. Ситуација не терену мало зависи од Садамове ионако одређене судбине.