Presuda Sadamu

Sadam Husein bi ponovo da baci svet na muke. Da li je kazna vešanjem definitivna presuda mračnom periodu iračke prošlosti ili ubitačna kapisla produženih obračuna i nasilja koje preti razaranjem zemlje kojom je upravljao despotskom brutalnošću?

Kada je uhvaćen, protagonisti invazije i okupacije nadali su se da će otpor biti zaustavljen. Sada, kada je osuđen, isti ti ljudi veruju ne samo da je pravda zadovoljena – što jeste – već i da je to doprinos demokratizaciji Iraka, dokaz sposobnosti njegovog sudstva, pretpostavka stabilnosti. Što nije.

Tri godine otkako je Sadam u američkom vlasništvu pokazale su nezaustavljiv rast otpora. Iluzija je misliti da je srvgnuti rais bio tačka okupljanja. To svakako nije bio većinskim šiitima koje je proganjao dok je bio na vlasti. Šiiti šeika Muktada al Sadra silovito se protive političkim konceptima donetim u komorama američke vojske.

Sadam nije bio po volji ni Kurdima. Ni islamskim fundamentalistima koje je okupacija dovela u zemlju do tada neprikosnovene sekularnosti.

Jedino je mogao da homogenizuje rasturene pripadnike svoje BAAS partije, ražalovane vojnike i sunitske nezadovoljnike koji ne vide perspektivu pod novom vlašću kojom dominiraju šiiti.

Tako je suđenje svrgnutom diktatoru predstavljalo direktnu refleksiju sveiračkih podela. Jedan njegov advokat ubijen je dan po otvaranju procesa. Još dvojica kasnije. Menjale su se i sudije na procesu od koga se očekivalo da istovremeno obavi više stvari: da Iračane i svet obavesti o prirodi Sadamovog režima, da se pridržava najviših međunarodnih standarda pravde i da stvori mehanizme odgovarajuće kazne.

Proces je obavljen u okupiranoj zemlji a presuda onemogućava dalje upoznavanje sa Sadamovim zločinima ali i sa tajnim vezama koje je, kao miljenik SAD, imao u vreme iračko-iranskog rata.

Božija pravda ili farsa? Mnoge organizacije za ljudska prava, uključujući i Amnesti internešnel, javno su sumnjale u valjanost procesa pod mnogim političkim pritiscima.

Sudbina diktatorima kojima sude njihovi narodi su različite. Neki su pogubljeni, kao Benito Musolini ili Nikolae Čaušesku. Prema drugima je blagonaklonija, kao prema generalu Vojćehu Jaruzelskom, poslednjem lideru Istočne Nemačke Egonu Krencu ili tiraninu Centralnoafričke Republike Žanu Bedelu Bokasi.

Neke, kao što su Idi Amin od Ugande, Bejbi Dok Duvalije od Haitija ili pukovnik Mengistu od Etiopije, pravda nikada ne dostigne. Sadmorica pripadaju grupi onih kojima pravdu donose pobednici. Kao Hitleru ili Manuelu Norijegi.

Da li će fizička likvidacija od Sadama napraviti mučenika čiji će duh okupljati nove snage otpora? Moguće, ali Sadam je u svemu ovome manje važan. Okupatori to ne žele da vide. Zaboravljaju da pogibija dvojice Sadamovih sinova nije bila katalizator otpora.

Otpor proističe iz okupacije. Iz kolekcije počinjenih američkih grešaka. Iz nezadovoljstva marionetskom vladom u Bagdadu. Iz nesposobnosti da se promene verski i sektaški debalansi čemu je Sadam doprinosio tokom decenija represije.

Sadam je ponovo za trenutak zapalio Irak. Ovo je njegova pretposlednja prilika. Poslednji put će to biti kada bude obešen, ili streljan, kako je zatražio. Šiiti slave njegovu smrt, suniti mu kliču.

Ne bi se Irak delio u danima kada ga stiže pravda da mu je "oslobođenje" umesto haosa i krvoprolića donelo kakav-takav spokoj. Većina bi se radovala presudi čoveku koji ih je unazadio ratom sa Iranom, ugurao u svetske parije invazijom Kuvajta, osudio na izolaciju i brutalno se obračunavao i sa pojedinačnim neistomišljenicima i etničkim grupama.

Iračani bi svakako da raskinu sa Sadamovom prošlošću, ali danas ih više brine neizvesna budućnost. Situacija ne terenu malo zavisi od Sadamove ionako određene sudbine.