Србин који је веровао Хагу

„Влада мора да испита шта ради овај Саво Штрбац, који на своју руку прима инспекторе Хашког суда. Он је или најлуђи или најпаметнији од свих нас”, рекао је тадашњи крајински министар спољних послова Милан Бабић, почетком 1995. године, на седници Владе РС Крајине, у тада већ клонулом и прежаљеном Книну.

Био је то први контакт оснивача „Веритаса” са тужилаштвом Хашког трибунала, а тек данас, шеснаест година касније, после хашке пресуде хрватском ратоводству за фабулозну „Олују”, показује се да је Саво Штрбац још тада, уочи слома Крајине, био свестан да ће се српско-хрватски ратни резултат описивати, изнад свега, виктимолошким (жртвословним) речником. Овај предратни судија Окружног суда у Задру, а од априла 1993. године па до краја Крајине секретар њене Владе, који јебио главни логистичар хашког тужилаштва у случају „Готовина и остали”, дубоко уздахнувши, одговорио је на наше питање:

– Како се осјећам послије пресуде хрватским генералима? Немам никакав сентиментални однос према њима! Све моје мисли, моја задовољштина, награда за труд, муке и болештине које сам у међувремену преболио, сажете су у квалификацији „удруженог злочиначког подухвата”, као правно примјереног описа (не)дјела у „Олуји” на основу којег се ми, Срби из Крајине, можемо изборити за одузета нам права, отету имовину, али и за политичку аутономију по плану З-4.

За Штрпца, као и за друге, додуше ретке актере хрватско-крајинске војне који су имали осећај за ратну драматургију и симболику, прекретница је био покољ Хрватске војске над цивилима и заробљеницима у Медачком џепу, у Лици, иначе савршена парадигма каснијег „Бљеска” и „Олује”. Тада је и рођена идеја о „Веритасу”:

– Тог 21. септембра хрватска страна нам је испоручила педесет и један леш масакрираних Срба у Медачком џепу, од укупно осамдесет осам убијених. Лешеви су допремљени хладњачом из које су изнесени на асфалт. Била је то крајње морбидна, нестварна сцена: за само неколико минута цеста је била прекривена огромним, као прст дугачким бијелим црвима, који су измиљели из „истоварених” тијела. При одсјају, изгледало је, као у болесном сну, да та асфалтна трака пулсира, да се грчи… Касније су сви ти несрећници, голи, са разним ранама од хладног и ватреног оружја, поређани на ледини, у кругу једне кореничке фабрике, како би патолог обавио свој посао под отвореним небом. Све то, па још и неке болесне манипулације, нарочито хрватске штампе у вези са овим масакром, утицале су на моју одлуку да остатак живота посветим истини о ратним страдањима, а већ децембра те 1993. основао сам са својим пријатељима „Веритас”, прича Штрбац.

Најмучнији период кооперације „Веритаса“ и Хага био је од пропасти Крајине па до 1997. године, док у Београду није постојала канцеларија Хашког трибунала. Контакти су у том интервалу остваривани у Бањалуци, под пуном конспирацијом. Додатно мучење за Штрпца било је убеђивање крајинских официра да сведоче пред хашким инспекторима.

Први официр који је пристао на бањалучки рандеву са хашким инспекторима био је некадашњи командант Српске војске Крајине, генерал Миле Новаковић, како и приличи. Знајући да је Новаковић, по хрватском захтеву, на потерници Интерпола, Штрбац је затражио писмену гаранцију од Карле дел Понте да генерал неће бити хапшен у БиХ. У рано јутро, пред пут у Босну, Штрбац је показао овај папир Новаковићу на шта је генерал узвратио: „То можеш слободно да поцепаш. Мене једино интересује имам ли твоју усмену гаранцију!“. Штрбац прича да су путовали једним раздрнданим „стојадином“ док су их пратила двојица „телохранитеља“ у сличној шклопоцији. После шпијунских играрија које данас звуче смешно, Новаковић је дао исказ једном Русу и његовом колеги из Шри Ланке, оперативцима Карле дел Понте.

О хрватским злочинима у „Олуји“, преко „Веритаса“ је, пред хашким истражитељима, сведочило више од три стотине Срба, а кад је реч о свим злочиначким подухватима, више од пет стотина. Саво Штрбац, ваљда први Србин који се понадао да би Хашки трибунал, макар за Србе из Крајине, могао бити нада и сатисфакција, није затрпавао тужилачки тим хрпама доказа, већ је, класификацијом материјала, материјалним доказима и пробраним документарним причама, анимирао хашке тужиоце да затворе своју необориву доказну слику.

Милан Четник