Обострани кукавичлук и ситно калкулантство

Нити Хрватска има разлога да буде бијесна на Хашки суд и остатак свијета због пресуде Анти Готовини (24 године) и Младену Маркачу (18 година), нити Србија има разлога да ликује због казни које је судац АлфонсОрије изрекао тој двојици пензионираних хрватских генерала истакнутих у акцији „Олуја”. Једини који у овој причи имају право на емоције јесу Срби из самопроглашене Крајине: прво су били жртва злочиначке манипулације Слободана Милошевића, а затим и жртва замисли Фрање Туђмана да војну операцију ослобађања окупираног територија искористи и за трајно, или што трајније, смањење броја Срба у Хрватској на мјеру која би му била прихватљива. Њих, крајинске Србе, међутим, нитко ништа искрено не пита, ни ономад ни данас, јер никоме, заправо, не требају. Хрвати не могу поднијети да у Хрватској нетко осим Хрвата може бити ратна жртва. Србију се, пак, жртва сународњака из Хрватске углавном не тиче или је се тиче само пригодно и често политикантски.

У Хрватској је пресуда Готовини и Маркачу дочекана онако како се хашке пресуде традиционално дочекују на тзв. овим просторима: као исходи ногометних утакмица. Важан је само резултат, јесмо ли побиједили или изгубили, све друго нас нимало не занима. Суочавање с прошлошћу и злочинима? Најновија хашка пресуда натјерала је хрватску јавност, вођену хистеричним медијима који су одустали од новинарства, на суочење с прошлошћу и злочинима, али с унапријед прихваћеним закључком да би се та прошлост, ако устреба, комотно могла поновити.

Хрватско-српски односи, како би рекли дипломати, опет су у фази захлађења. Срби су у Хрватској опет непријатељи, као што су били у рату, или у случају Тихомира Пурде, или кад је смањена затворска казна Веселину Шљиванчанину... Једнако као што су Хрвати (и Бошњаци) непријатељи у Србији кад се ухапси Божидара Вучуревића, или кад се у Книну сваког 5. коловоза слави и велича операција „Олуја”, или кад Хрватска призна Косово. Мјесецима односи напредују, рекли би дипломати, а онда наиђе неки такав датум који, као мокром спужвом, избрише сав напредак и ствари, по тко зна који пут, врати на почетну точку. Политичке, културне и медијске елите двију земаља (или двају народа) у тим тренуцима реагирају као корњаче: повлаче се у своје оклопе и чекају да се узавреле националне страсти смире. Дружит ће се кад опасност мине, двојица предсједника организират ће пријеме за стотине јавних личности, осмијеси, кристал и блицеви, али сад кад је најпотребније да говоре и да говоре гласом разума и разумијевања, они шуте, а ако не шуте, говоре оно за што претпостављају да неће наљутити родољубне масе.

Нитко не види проблем у том узалудном понављању топлих и хладних фаза, јер централне политичке снаге у Хрватској и Србији мисле да се политика састоји управо у тој предвидљивој топло-хладној игри, и мисле да, док могу, требају профитирати на тињајућој нетрпељивости према Србима, односно Хрватима. „Успостављање односа” и „помирење” лишени су искрености, па их зато може поништити свака трзавица и свака обљетница. Главна обиљежја тих невољних процеса јесу обострани кукавичлук и ситно калкулантство закамуфлирани у митове о херојству и жртви властитог народа чије нас се данашње муке, иначе, уопће не тичу.

*Главни уредник загребачког недјељника „Новости” чији је издавач Српско народно вијеће