Помирење на хашком испиту

Пресуда генералима Готовини и Маркачу избацила је на површину годинама мање или више сузбијано и контролисано незадовољство Хрвата радом Хашког трибунала. Показало се, међутим, и да један део хрватске јавности не одобрава оно што чини њихова политичка елита покушавајући последњих година да успостави покидане везе са Србијом. Тако су се на хрватским улицама могли чути захтеви да се председнику Србије Борису Тадићу забрани долазак у Хрватску и да се законом забрани повлачење тужбе пред Судом правде против Србије.

Да ли због смиривања националистичких страсти, вођења рачуна о рејтингу у предизборној години или нечег трећег тек хрватски званичници нису остали неми на ове захтеве.

Уз констатацију да ни пресуда Хашког трибунала која „Олују” карактерише као удружени злочиначки подухват неће променити „праведни, одбрамбени карактер рата”, председник Иво Јосиповић је устврдио да се из пресуде Готовини и Маркачу „види да је Србија извршила агресију на Хрватску”. Премијерка Јадранка Косор је, пак, рекла да њена влада „није разматрала и не разматра било какав разлог за повлачење тужбе”.

Са друге стране, из Србије, стижу потпуно другачији тонови. Према речима председника Бориса Тадића после ове пресуде „нема места ни за чије ликовање”. Суочавање са прошлошћу је за све народе бивше Југославије као и за новонастале земље, како каже, болна неминовност. Међутим, зарад будућности своје деце, у којој се неће понављати наше трагичне историје морамо све учинити да се изграде добросуседски односи.

Да ли је пресуда Готовини и Маркачу вратила точак историје неколико година уназад?

Познаваоци прилика у региону сматрају да ова бура ипак неће бити дугог века. У то су, како незванично кажу за „Политику”, уверени и у влади. Из Србије се, кажу, не чини ништа што би доливало уље на ватру у и овако прегрејану атмосферу у Хрватској.

Директор Центра за регионализам Александар Попов сматра да је све оно што се од прошле године, када је Јосиповић дошао на чело Хрватске, дешавало на релацији Београд–Загреб неповратан процес.

„Нормализацију односа која је добила узлет почетком прошле године када је изабран Јосиповић, учестали састанци између њега и Тадића, одлазак Тадића на спомен-обележје на Овчари и у Вуковар, ништа више не може зауставити. Оно што се дешава у Хрватској доживљавам као лик у огледалу. И у Србији су слична реаговања када се нешто тако деси у Хагу и то не само јавности него и политичара. Ово је једна пролазна појава, намењена пре свега унутар политичким потребама”, оцењује Попов.

Његово мишљење дели и Јанко Веселиновић, посланик Демократске странке у републичком парламенту и председник групе пријатеља са заступницима хрватског Сабора.

„Не мислим да ће то на дужи рок утицати на поремећај односа, нити има таквих назнака одговорних политичара са једне и друге стране. Српска политичка елита је врло суздржано и одмерено реаговала на пресуду, без било какве еуфорије”, оцењује Веселиновић.

Пресуда је, како каже, по свему судећи била озбиљан шок за хрватску јавност, а пре свега за обичне грађане. Али и одређени део невладиног сектора. Тај шок се, истиче, на неочекиван начин прелио и на медије.

Чини се, међутим, да Хрвате чека још шокова. У јеку негирања хашке пресуде, бивши хрватски председник Стјепан Месић рекао је нешто што је било само доливање соли на рану. Он, који је протеклих дана у јавности био првоокривљени за високе казне генералима Готовини и Маркачу јер је Хашком трибуналу предао транскрипте са Брионског састанка на којима суд темељи пресуду, прозвао је директно Туђмана и тиме навукао нови бес хрватске јавности.

У интервјуу за рјечки „Нови лист” Месић је рекао да је државни врх знао за ратне злочине хрватске стране током последњег рата. Признао је да је и сам био присутан када је један тадашњи министар реферисао Фрањи Туђману да се српска села у западној Славонији пале у три смене. Ова изјава уследила је након што су анкете показале да чак 83 одсто грађана Хрватске не верује у постојање удруженог злочиначког подухвата који је довео до протеривања Срба из Книнске крајине 1995. године.

Према речима професорке др Радмиле Накараде са Факултета политичких наука бурне реакције хрватске јавности и њених званичника на хашке пресуде описују тесан круг унутар ког се одвија суочавање са прошлошћу у Хрватској.

„Уколико је масовно расположење такво да не дозвољава да се очигледни масовни злочини и њихови извршиоци осуде, ако званичници морају увек изнова да потхрањују искривљену слику о узроку ратова, то указује да упркос размени извињења и побољшању сарадње, озбиљне претпоставке за дубље помирење још увек не постоје. Изјавама које подилазе једностраностима, страсти се не могу смирити већ се даље радикализују и припремају за следећу рунду гнева уколико се пресуда евентуално потврди. Тада ће изјаве које су служиле унутрашњој употреби бити ирелевантне, а представници режима биће оптужени за саучеснике у нанетој неправди”, сматра др Накарада и додаје да је штета што се у овом тренутку бар део хрватских званичника није одважио за изјаве у прилог болној истини.

Према речима Александра Попова, Хрватима цела ствар психолошки теже пада јер све време провејава теза да је у домовинском рату немогуће чинити зло што је, каже, био случај и на Косову.

„И те како се могу чинити злочини. Посматрано условно да је то била ослободилачка акција, занемарено је било да је почињено много злочина према цивилима и да је то била једна врста етничког чишћења. Верујем, међутим, да ће то за неких месец дана пасти у заборав”, оцењује Попов.

Веселиновић је такође уверен да ће у наредним месецима добри односи бити настављени како због што бржег приближавања обе земље ЕУ, тако и због бољег живота грађана обе државе.

„На основу онога што чујем у контактима са колегама из Хрватске, тамо се није много тога променило у односу према Србији без обзира на поједине изјаве високих функционера”, каже Веселиновић док др Накарада сматра да ће се лавина негативних реакција ипак нужно одразити на успоравање процеса помирења. Али уверена је и да ће „европски императив” највероватније вероватно ублажити даље захлађење односа.

Јелена Церовина