Варљиви рекорди динара

Коло среће с курсом динара опет се завртело, али на ону, за дужнике, лепшу страну – цена динара расте, а девиза лагано пада. Јуче је наша национална валута постигла највишу вредност  у 2011. години. У неким мењачницама евро се куповао и за мање од сто динара, а продавао за 100,70.

И, наравно, опет иста питања, па и сумње – шта ли нам Народна банка Србије и влада спремају? Хоће ли опет да нам по што нижој цени „покупе” девизе, јер су нам овде у великом броју наши мили и драги из света, а онда за који дан да крене курс да расте и неко дебело да заради на курсним разликама, ојађујући грађане и привреду?

Причати о томе онима који у све сумњају, па чак и у аутомат који саопштава тачно време, више је него ћорав посао.

Тржиште, ма како оно плитко било код нас, ипак ради свој посао и невидљивом руком одређује вредност наше, а и најјачих светских валута. Тако је било и када је евро минулих месеци поскупљивао из дана у дан и када смо се сви питали – докле. Има ли неке границе, одсудне линије преко које неће прећи? Потрошили смо милијарде евра бранећи неодбрањиво – курс је упорно, готово свакодневно пузао навише. НБС је и онда и сада тврдила да чини оно што може – прати ситуацију на тржишту и реагује само када мора не би ли се избегле веће дневне осцилације на тржишту.

Од Бадњег дана (6. јануара 2011), када је наша национална валута имала рекордно најнижу вредност, безмало 107 динара за евро, до јуче, када је забележио максимум, НБС је откупила пет милиона евра. Није продавала девизе.

Шта се догодило?

Судећи по изјавама стручњака – у земљу, по разним основама, стижу велике суме девиза, јер се држава убрзано задужује како би покрила планирани буџетски дефицит од око 1,5 милијарди евра. Узима стране зајмове, продаје динарске и девизне обвезнице по високим каматама. Страним банкама и инвестиционим фондовима исплати се да продају девизе и купују динаре. Кредитирајући наш дефицит лепо зарађују без икаквог ризика, јер иза тих обавеза стоји држава Србија са својим буџетом.

Шта је у свему томе, међутим, наша мука? Што те девизе које сада „свлаче” курс неће отићи у изградњу фабрика, предузећа и отварање нових радних места, већ у потрошњу. А тада ће, када доспеју рокови за наплату зајмова и обвезница, почети обрнут процес – вишкови динара похрлиће у евро, а ми се опет суочити са скоковитим растом курса евра.

Лек је познат. Ваља привлачити нове инвестиције, да странци на ледини за своје паре и свој рачун праве фабрике, с чијом ће робом у свет и по здраве девизе, запошљавајући стотине радника.

Уместо да кренемо у праву реиндустријализацију, јер у извозу правимо свега петину уместо бар половину бруто домаћег производа и тиме ојачамо националну валуту, ми се и даље бавимо прерасподелом све скромнијег националног колача, не водећи рачуна о томе да ће неко већ сутра морати да плати и врати сваки позајмљени евро којим се данас лагодно трошкаримо купујући туђим парама варљиви – социјални мир.