Varljivi rekordi dinara

Kolo sreće s kursom dinara opet se zavrtelo, ali na onu, za dužnike, lepšu stranu – cena dinara raste, a deviza lagano pada. Juče je naša nacionalna valuta postigla najvišu vrednost  u 2011. godini. U nekim menjačnicama evro se kupovao i za manje od sto dinara, a prodavao za 100,70.

I, naravno, opet ista pitanja, pa i sumnje – šta li nam Narodna banka Srbije i vlada spremaju? Hoće li opet da nam po što nižoj ceni „pokupe” devize, jer su nam ovde u velikom broju naši mili i dragi iz sveta, a onda za koji dan da krene kurs da raste i neko debelo da zaradi na kursnim razlikama, ojađujući građane i privredu?

Pričati o tome onima koji u sve sumnjaju, pa čak i u automat koji saopštava tačno vreme, više je nego ćorav posao.

Tržište, ma kako ono plitko bilo kod nas, ipak radi svoj posao i nevidljivom rukom određuje vrednost naše, a i najjačih svetskih valuta. Tako je bilo i kada je evro minulih meseci poskupljivao iz dana u dan i kada smo se svi pitali – dokle. Ima li neke granice, odsudne linije preko koje neće preći? Potrošili smo milijarde evra braneći neodbranjivo – kurs je uporno, gotovo svakodnevno puzao naviše. NBS je i onda i sada tvrdila da čini ono što može – prati situaciju na tržištu i reaguje samo kada mora ne bi li se izbegle veće dnevne oscilacije na tržištu.

Od Badnjeg dana (6. januara 2011), kada je naša nacionalna valuta imala rekordno najnižu vrednost, bezmalo 107 dinara za evro, do juče, kada je zabeležio maksimum, NBS je otkupila pet miliona evra. Nije prodavala devize.

Šta se dogodilo?

Sudeći po izjavama stručnjaka – u zemlju, po raznim osnovama, stižu velike sume deviza, jer se država ubrzano zadužuje kako bi pokrila planirani budžetski deficit od oko 1,5 milijardi evra. Uzima strane zajmove, prodaje dinarske i devizne obveznice po visokim kamatama. Stranim bankama i investicionim fondovima isplati se da prodaju devize i kupuju dinare. Kreditirajući naš deficit lepo zarađuju bez ikakvog rizika, jer iza tih obaveza stoji država Srbija sa svojim budžetom.

Šta je u svemu tome, međutim, naša muka? Što te devize koje sada „svlače” kurs neće otići u izgradnju fabrika, preduzeća i otvaranje novih radnih mesta, već u potrošnju. A tada će, kada dospeju rokovi za naplatu zajmova i obveznica, početi obrnut proces – viškovi dinara pohrliće u evro, a mi se opet suočiti sa skokovitim rastom kursa evra.

Lek je poznat. Valja privlačiti nove investicije, da stranci na ledini za svoje pare i svoj račun prave fabrike, s čijom će robom u svet i po zdrave devize, zapošljavajući stotine radnika.

Umesto da krenemo u pravu reindustrijalizaciju, jer u izvozu pravimo svega petinu umesto bar polovinu bruto domaćeg proizvoda i time ojačamo nacionalnu valutu, mi se i dalje bavimo preraspodelom sve skromnijeg nacionalnog kolača, ne vodeći računa o tome da će neko već sutra morati da plati i vrati svaki pozajmljeni evro kojim se danas lagodno troškarimo kupujući tuđim parama varljivi – socijalni mir.