Вежбао сам и прескакање рупа

Једна награда за животно дело, „Изузетни Златни беочуг” уручен недавно, у Народном позоришту, композитору Зорану Христићу, повела нас је у ову малу шетњу кроз дело које „тече”. За који дан, 5. маја, лепо ће се то видети, и још гласније чути, у Крагујевцу, где се познати београдски уметник изместио на неко време, због, како рече, више музике и више мира. Напомиње још: „Ми композитори, као и сликари, и још неки уметници практично никад не идемо у пензију. Док има снаге – ради се!”

Поводом поменуте награде лауреат каже:

– Иако рођени Београђанин, са родним градом досад нисам имао искустава овакве врсте. Двапут сам добио, у Новом Саду, Стеријину награду, а исто толико и Арена, некад у Пули. Пријатно сам се изненадио када ме се и родни град сетио. Не бих да ширим причу зашто није раније. Рећи ћу само: Човек се не бори против рупе на путу, већ против оних који су те рупе ископали. И морао сам да се вежбам у прескакању тих рупа и са доста презира говорио сам о томе, обично сетивши се свога пријатеља вајара Небојше Митрића, који је једном изјавио да је много стварао, да му је живот био леп и да је прошао срећно – без награда. Али, од свега важније је: остале су његове дивне скулптуре, Мокрањца и друге.

Најављени концерт у Крагујевцу дође скоро као некаква наручена свечаност за Зорана Христића. А није. Само је плод његовог бављења стварима музичким у овом граду. Таквим догађајем он покушава и да допринесе обнављању једног доброг, и јединог, а привремено укинутог, оркестра – „Шлезингер”. Подсећа како је и неписмени књаз знао оно што ови политичари 21. века заборављају: у Крагујевцу, тадашњој престоници, морало се имати и ваљан оркестар, а био је то Књажевска банда, коју је основао Јозеф Шлезингер. Данас Крагујевац, додуше, има Камерну банду за коју музику управо пише Зоран Христић, а топло их препоручује и својим колегама. Реч је о четири одличне, лепе музичарке, необичног састава (клавир, виолина, флаута, глас), које негују аутохтони звук, оно што припада музичкој традицији овог народа.

Шта се Београда тиче, Христић каже да спрема нешто за позориште. Те његове музике било је заиста поприлично, у више од стотину представа, али је данас ту сарадњу свео само на два редитељска имена – Егон Савин и Кокан Младеновић. Рече нам и како после нашег разговора жури на један мало другачији – пословне природе. За композитора то пре свега значи писање неке нове музике. Чујемо само да је то у вези с обележавањем 50 година од Нобелове награде Иви Андрићу, и да је реч о догађају који ће се, у јуну, одржати у Вишеграду.

Кад смо после два, три сата, знатижеље ради – те професионалне деформације, позвали Зорана Христића и питали за „послове” нове, каже нам да ће писати музику за тај догађај. Биће то музика хорска на стихове Милована Витезовића у славу Андрића. И, прочитао нам је неке „баш згодне”: „Ћупријом на Дрини, стопу по стопу, задивио свет, прошао Европу”.

М. Шеховић

-----------------------------------------------------------

У кругу нових „трола”

Како он види музичку слику Београда данас, упитали смо. Он нам одговара кроз конкретне примере:

– Што се музичке ситуације тиче, мислим да је ово једно добрано живо место. Посебно бих хтео да истакнем Београдску филхармонију, која је постала оркестар високог нивоа и високих критеријума, са добрим гостима и програмима, са добрим руковођењем и маркетингом.

Ових дана, да и то кажем, ја који нисам никакав оперољубац, кога су и у Милану, што би се рекло, мотком терали у Скалу, присуствовао сам изванредној оперској премијери у Народном позоришту. Дабоме, то је представа „Заљубљен у три наранџе” Сергеја Прокофјева, у режији Јиржија Менцла, која је за мене велики музички догађај. Неки почињу да схватају да Народно позориште не сме да буде једна окамењена институција, у којој се зна само за фамозни круг двојке. Заборавља се да долази неки млади свет, са енергијом на неким новим тролама. И њихови кругови су мало већи.