О уметности и исхрани

Специјално за „Политику”

Барселона – Стварање веза између света уметности и спремања хране данас је један од живих процеса у којем активно учествују стручњаци из различитих креативних дисциплина. Између осталог, ова велика тема је и начин да се потенцира друштвени аспект модерне гастрономије и њен елитизам који, као сваки озбиљан бизнис, доноси профит. Мултимедијални пројекат и изложба „Уметност исхране: Од мртве природе до Феран Адрија” проблематизује однос између уметности и хране анализирајући ову обимну тематску грађу о храни као уметничкој, културној, социолошкој, психолошкој и симболичкој креацији.

Већ својим насловом контекстуализује се ток историје уметности са савременом праксом светски чувеног ресторана „Елбули”, чији је власник и спиритус мовенс Феран Адрија. Истицање Феран Адрија у самом наслову је више од афирмације националногјер он у свом радуствара везе између света уметности и кухиње трагајући за њиховимесенцијалним значењем и додирним тачкама. Тако је овај уметник кулинарства учествовао 2007. на Документима у Каселу, а да ли је то уметност или није биле су теме бројних дебата. Ипак, премиса да уметничка интелигенција не зависи од медија и да се под одређеним околностима кување такође може сматрати уметношћу, инспирисала је и ауторе каталонског пројекта „Уметност исхране”.

Афирмативни аспекти овог пројекта видљиви су на више од 130 радова из 70 музеја и приватних колекција, а природом разнородног визуелног материјала и његов интердисциплинарни карактер – слике, фотографије, инсталације, објекти, амбијенти, документа перформанса, видео презентације –који тематизује слојевит однос уметност–храна.

Уз слике старих холандских мајстора изложена су дела Пикаса, Далија, Армана, Ричарда Хамилтона, Бојса, Моне Хатум, Марсел Бродерса; наша Марина Абрамовић представљена је документом перформанса у коме уметница једе црни лук.

Већ самим насловом „Уметност исхране: Од мртве природе до Феран Адрија” маркиран је обиман временски период историје уметности од ране мртве природе као жанра у фламанској уметности 16. века, њеног успона у холандској уметности 17. века да би у 19. веку мртва природа поново постала тема новог размишљања у уметности импресиониста и постимпресиониста. Илуструјући примерима из уметности мртву природу и свет хране долази се до уметничких авангардних трендова 20. века који су храбро урушили утврђене конвенције у уметности претумбавајући жанрове, технике, материјале и системе представљања. Тако је кубизам понудио алегорије модерног живота у својим мртвим природама, а футуризам је поставио постулат да је храна, попут слика, могла да обезбеди јавности необична искуства. Дишанов концепт реди-мејдаиронично је коментарисао традицију уметности и учинио је исто и у царству хране.

У рецепцији феномена уметност–храна посебна пажња у овом избору посвећена је периоду шездесетих и седамдесетих година 20. века, када је, рушећи зидове између уметности и живота и отварајући нове путеве и облике сарадње, храна и акт храњења ушла у уметничку праксу појединих аутора.

Уметници попут Данијел Споери, Гордон Мата-Кларк или Миралда развили су до тада неистражене аспекте кувања користећи своје сопствене ресторане као лабораторије за уметничко истраживање. Понекад су чак трансформисали уметничке галерије и музеје у кухиње и трпезарије и претворили посматраче у учеснике, особе које обедују.

Феномен културе исхране, припремање и сервирање хране као и време и начини њеног конзумирања формирају слике које представљају стил живота и друштвени статус, навике и ритуале, хедонизам и креативност, националне специфичности и успешност, филозофију и религијске норме, а у ово време технолошке отуђености и могућност непосредне комуникације и размене пријатељства и љубави.

Оправдано је мишљење да је кулинарство једна од области културе у којима је креативност достигла највише стандарде изврсности и иновације.

Да је спремање хране после ЏејмијаОливера и других ауторских појава и ТВ куварица већ под знаком парадигме креативности потврђује и недавна вест да је Марина Абрамовић у њујоршком ресторану „Park Avenue Winter” спремала гостима свој специјалитет „Volcano Flambe”: они су током оброка могли да слушају звучни запис у којем уметница објашњава менталне и чулне аспекте десерта који је спремила.

Љиљана Ћинкул