O umetnosti i ishrani

Specijalno za „Politiku”

Barselona – Stvaranje veza između sveta umetnosti i spremanja hrane danas je jedan od živih procesa u kojem aktivno učestvuju stručnjaci iz različitih kreativnih disciplina. Između ostalog, ova velika tema je i način da se potencira društveni aspekt moderne gastronomije i njen elitizam koji, kao svaki ozbiljan biznis, donosi profit. Multimedijalni projekat i izložba „Umetnost ishrane: Od mrtve prirode do Feran Adrija” problematizuje odnos između umetnosti i hrane analizirajući ovu obimnu tematsku građu o hrani kao umetničkoj, kulturnoj, sociološkoj, psihološkoj i simboličkoj kreaciji.

Već svojim naslovom kontekstualizuje se tok istorije umetnosti sa savremenom praksom svetski čuvenog restorana „Elbuli”, čiji je vlasnik i spiritus movens Feran Adrija. Isticanje Feran Adrija u samom naslovu je više od afirmacije nacionalnogjer on u svom radustvara veze između sveta umetnosti i kuhinje tragajući za njihovimesencijalnim značenjem i dodirnim tačkama. Tako je ovaj umetnik kulinarstva učestvovao 2007. na Dokumentima u Kaselu, a da li je to umetnost ili nije bile su teme brojnih debata. Ipak, premisa da umetnička inteligencija ne zavisi od medija i da se pod određenim okolnostima kuvanje takođe može smatrati umetnošću, inspirisala je i autore katalonskog projekta „Umetnost ishrane”.

Afirmativni aspekti ovog projekta vidljivi su na više od 130 radova iz 70 muzeja i privatnih kolekcija, a prirodom raznorodnog vizuelnog materijala i njegov interdisciplinarni karakter – slike, fotografije, instalacije, objekti, ambijenti, dokumenta performansa, video prezentacije –koji tematizuje slojevit odnos umetnost–hrana.

Uz slike starih holandskih majstora izložena su dela Pikasa, Dalija, Armana, Ričarda Hamiltona, Bojsa, Mone Hatum, Marsel Brodersa; naša Marina Abramović predstavljena je dokumentom performansa u kome umetnica jede crni luk.

Već samim naslovom „Umetnost ishrane: Od mrtve prirode do Feran Adrija” markiran je obiman vremenski period istorije umetnosti od rane mrtve prirode kao žanra u flamanskoj umetnosti 16. veka, njenog uspona u holandskoj umetnosti 17. veka da bi u 19. veku mrtva priroda ponovo postala tema novog razmišljanja u umetnosti impresionista i postimpresionista. Ilustrujući primerima iz umetnosti mrtvu prirodu i svet hrane dolazi se do umetničkih avangardnih trendova 20. veka koji su hrabro urušili utvrđene konvencije u umetnosti pretumbavajući žanrove, tehnike, materijale i sisteme predstavljanja. Tako je kubizam ponudio alegorije modernog života u svojim mrtvim prirodama, a futurizam je postavio postulat da je hrana, poput slika, mogla da obezbedi javnosti neobična iskustva. Dišanov koncept redi-mejdaironično je komentarisao tradiciju umetnosti i učinio je isto i u carstvu hrane.

U recepciji fenomena umetnost–hrana posebna pažnja u ovom izboru posvećena je periodu šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka, kada je, rušeći zidove između umetnosti i života i otvarajući nove puteve i oblike saradnje, hrana i akt hranjenja ušla u umetničku praksu pojedinih autora.

Umetnici poput Danijel Spoeri, Gordon Mata-Klark ili Miralda razvili su do tada neistražene aspekte kuvanja koristeći svoje sopstvene restorane kao laboratorije za umetničko istraživanje. Ponekad su čak transformisali umetničke galerije i muzeje u kuhinje i trpezarije i pretvorili posmatrače u učesnike, osobe koje obeduju.

Fenomen kulture ishrane, pripremanje i serviranje hrane kao i vreme i načini njenog konzumiranja formiraju slike koje predstavljaju stil života i društveni status, navike i rituale, hedonizam i kreativnost, nacionalne specifičnosti i uspešnost, filozofiju i religijske norme, a u ovo vreme tehnološke otuđenosti i mogućnost neposredne komunikacije i razmene prijateljstva i ljubavi.

Opravdano je mišljenje da je kulinarstvo jedna od oblasti kulture u kojima je kreativnost dostigla najviše standarde izvrsnosti i inovacije.

Da je spremanje hrane posle DžejmijaOlivera i drugih autorskih pojava i TV kuvarica već pod znakom paradigme kreativnosti potvrđuje i nedavna vest da je Marina Abramović u njujorškom restoranu „Park Avenue Winter” spremala gostima svoj specijalitet „Volcano Flambe”: oni su tokom obroka mogli da slušaju zvučni zapis u kojem umetnica objašnjava mentalne i čulne aspekte deserta koji je spremila.

Ljiljana Ćinkul