Шта то беше економска политика

Има онај дивни виц када Мујо пита Хасу – шта мислиш, болан, шта је црње? Је ли црњи онај мрак незнања, кад неко ништа не зна, или је горе кад је некога за све баш брига, кад га ништа не интересује? А Хасо гледа у неутврђеном правцу и каже: "Не знам, болан, а нешто ме баш и не интересује!"

Тишина којом је наша политичка елита реаговала на коментаре мисије ММФ неодољиво подсећа на оно Хасино – нити знам, нити ме интересује. У ретким тренуцима када не размишљају о принципима, они заиста немају ниједан разлог да мисле на ММФ, који више никоме у Србији не може да отежа дане на власти. И то из два разлога. Прво, због тога што овде нико и није на власти истински, него само "технички". И друго, зато што су се на време побринули да аранжмана са ММФ-ом не буде ни када једном реше да стварно дођу на власт.

Али, шта је стварно рекао ММФ? Ово јесте минорно питање, које ипак завређује да се на њему задржимо који минут. "Три плус једна" препорука ММФ-а гласе – враћајте плате у рикверц, вратите буџетски суфицит и – суспендујте Национални инвестициони план (баш тако пише). "Плус" је остављен за одлучну приватизацију великих државних и јавних предузећа, без чега ни прве три мере не би дале резултате.

Прва препорука је да се раст плата мора много, много успорити, а тамо где се баш претерало, препорука је да се зараде врате на пређашњи ниво. Кажу, реални раст зарада од 20-30 одсто никако не произлази из раста продуктивности од седам одсто, како год да рачунате! Многи су повећали и више. Сектор електричне енергије реално је дуплирао плате (102,1 одсто), а остатак Србије ће то финансирати кроз поскупљење струје ... и ту је проблем. Инфлација више ништа појести неће (барем са овим гувернером ствари тако изгледају), те се овакви излети морају кажњавати смањењем – или плата или броја запослених, могу да бирају.

И ту је био разлог за четврту препоруку, ону о неодложној приватизацији великих друштвених, државних и јавних предузећа. Јер, докле год партије на чело тих фирми постављају своје проверене партијске кадрове, ти људи ће имати мотива да деле паре које – показало се – не знају како да зараде. И ништа се неће променити, све док ЕПС, НИС, ЈАТ и сви остали остану у државној својини, све ће остати исто. Ако имају "свог" министра финансија, а имају, јер не би ни били у управним одборима да га немају, питам ја вас ко ће их спречити да повећају плате. И још црње – а зашто би их неко уопште у томе спречавао, ако није из ММФ-а?

Али ми смо веома сиромашни и повећања плата је морало бити, рећи ће људи. Па хајде и то да видимо. Јесте, у 5. октобар смо ушли са просечном платом од 97 немачких марака, што је ипак много више од 21 марке из децембра 1993. године. Плате су након петог октобра ипак брзо и незадрживо расле, али је остала мантра да никада нећемо достићи ону, уклету изгледа, 1989. годину. Једино тако могу да објасним да нисмо ни приметили да смо је не само достигли, него и престигли. Са просечном јануарском платом од 24.122 динара, што одговара износу од око 600 немачких марака, ми смо, народе, достигли просек из оне златне године Анте Марковића! Динар је прецењен, а увоз јефтин, као и тада. И скоро ничег другог од оног стандарда нема, сложићу се одмах са свима вама, али ја ипак бирам овај тренутак. Рецимо зато што сутра неће бити ни рата, ни социјалиста и радикала на власти. А свако задовољство се плаћа, зар не?

Друга и трећа препорука ММФ-а је да се дефицит претвори у суфицит, а да се од Националног инвестиционог плана одустане, што се мора везано спроводити. Јер, због предизборног трошкарења, од обећаног суфицита у износу од један одсто бруто домаћег производа није остало ништа, он се у току оне веома дуге предизборне кампање претворио у дефицит од један и по одсто. На шта су те паре ишле? На плате, наравно, то је она прва тачка. Тако су и Мађари добили изборе, влада је бесомучно повећала плате и тако исте партије остадоше на власти. Али ми смо отишли и корак даље, као и увек. Осим директно на плате, паре су трошене на финансирање пројеката из НИП-а, где јавност нема никакав увид у догађаје на терену. Али, ево, ако поверујемо речима министра Велимира Илића, тамо не само да се крадуцка него се богами и краде. Сматра ли се крађа знаком лошег васпитања, кад од тога влада окреће главу? И коме је то потребан ММФ да би закључио да са том комендијом треба прекинути?

И стварно, шта то беше озбиљна економска политика?