Странац међу боговима фудбала

Премијера документарног филма „О Гринго” Дарка Бајића о фудбалеру Дејану Петковићу Рамбу биће одржана вечерас, у 20 сати, у „Сава центру”. Филм ће бити приказан на отварању 4. фестивала документарног филма „Белдокс”, који ће прогласити отвореним Владе Дивац, иначе актер кошаркашког документарца „Некада браћа” о Дражену Петровићу.

„О Гринго” (Странац) је трећи документарни филм Дарка Бајића (претходна два реализовао је о Кино клубу Београд и свом оцу Милошу Бајићу, сликару) у којем слика развојни пут српског фудбалера у Бразилу, светског рекордера по броју постигнутих голова из корнера и првогЕвропљанина који је оставио отиске својих стопала у Кући славних на бразилској Маракани.

Чиме вас је фасцинирао Дејан Петковић Рамбо да баш о њему снимите филм?

Сваки човек који себи постави циљеве, који су готово немогући, у мени изазива дивљење. У Србији живе људи који често постављају немогуће циљеве и не остварују их. „О Гринго” је филм посвећен онима који остварују те далеке циљеве. Срећа настаје тек онда када се досегне врх и када сте спремни да жртвујете све. Рамбо показује ту велику енергију потребну да човек убеди себе да нешто може да уради.

Шта радити на себи како би достигли ту срећу на врху коју је Рамбо дотакао?

Морамо да желимо да победимо. Да бисмо победили, из свог живота морамо да изузмемо све оно што нас онемогућава да остваримо тај циљ. Морамо да се сконцентришемо на оно што желимо и да потиснемо све оно што нас спутава. У последњих 20 година били смо онемогућени да остваримо оно што нас чини испуњеним. Борба са тековинама овог времена је најтежа борба коју морамо да добијемо да би успели.

Са каквим демонима се Рамбо борио на том путу ка врху бразилског друштва „богова фудбала”?

Рамбо је на време отишао из ове земље, али се борио са демонима у иностранству. Имао је проблема да докаже своју играчку способност, али никада у њу није сумњао. То је допринело да напусти „Реал Мадрид”, у којем је био 12. играч, и где му је тренер био Капело са којим се посвађао. Отишао је у Бразил, у земљу у којој се рађају „богови фудбала” и рекао себи: ако желим да будем успешан онда ћу то бити у Бразилу. Данас може да каже да је срећан човек јер у срцу има две Маракане: бразилску и српску.

Гледа ли Рамбо на себе као на „бога фудбала”?

Када нормални људи остваре нешто велико, они томе не придају велику важност. Рамбо прихвата награде јер их је заслужио, а, с друге стране, комуницира са свима, и за 10 година колико га познајем, никада никог није одбио да са њим поприча, слика се... Пун је снаге, и на терену и ван њега.

Како коментариште то што, иако је био прихваћен у Бразилу, за њега није било места у нашој репрезентацији?

Ми се брзо навикавамо на грешке и понављамо их. То нам се стално дешава у историји и у животима. Грешка једног селектора се пројектовала на наследнике, и многи су се огрешили о Рамба. Постоје ствари које нису само спорт, и ову неправду чине још већом. Најбоља опомена била је на Светком првенству када су бразилски играчи дошли на утакмицу српских фудбалера са плакатом: „Где вам је Дејан Петковић?”. Реч је и о сујети, која није српски патент, али је код нас врло изражена. Та сујета нас удаљава од великих победа не само у спорту, већ и у уметности и науци.

Да ли би та грешка са репрезентацијом била исправљена ако би Рамбо сутра, можда, био тренер репрезентације?

Да оставимо то онима који о томе одлучују. Када неко на терену тачно зна шта и како треба да уради, када има преглед игре свих играча, прецизан је у додавању и у иницијацији акције као Рамбо, онда би таква особа знала и да води српску репрезентацију.

Која је то магична веза између фудбала и филма?

Филм „О Гринго” траје као фудбалска утакмица, 90 минута, али без полувремена, јер нисам желео да омогућим гледаоцима да одмарају и промене тактиту (смех). Када снимам филм, играм се са својим мислима и покушавам да провоцирам публику. Увек сам правио филмове који говоре о времену у којем живимо, и о прошлости, али и филмове који желе да проникну у будућност. У „Грингу” сам желео да покажем да није важан ривалитет, већ да су најбитнији срећа и адреналин које доживимо на крају утакмице, а и филма. Желим да то буде извор новог оптимизма у Србији.

--------------------------------------------------------------------

Звезда ми је подарила велике радости

Током рада на филму о „делији” Петковићу, колико сте, као партизановац, одустали од оног основног „бити гробар” у себи?

Опредељење за Звезду или Партизан је ривалитет и део мита. Иако гробар, за Звезду сам навијао увек када је то требало, а она ми је подарила велике радости: победа против Бајерна, тријумф у Барију и освајање Интертото купа. Филм „О Гринго” показује да када неко постане светска звезда заслужује подршку и једних и других навијача.