Каменом на небо

Пилот Емир Шишић се вратио у Србију, али још није са својом породицом, него је у затвору. Тамо ће неизбежно остати још неко време, све док не буду испуњени услови за ублажење казне.

Мајор бивше ЈНА је за пет година преживео прави пакао. Ухапшен у Будимпешти, осуђен на доживотну робију у Италији, зато што је почетком рата у СФРЈ, оборио хеликоптер са страном посматрачком мисијом. Људи у белим оделима, који су погинули у срушеној летилици, били су углавном Италијани.

Критичног дана пилот Шишић је био "на чекању", у ваздухопловној бази. Кад осматрачке станице јаве оперативном центру да је повређен ваздушни простор, процес доношења одлуке мора да буде јако брз. Свака грешка би могла да има тешке последице: ако се пожури, могао би да "падне" недовољно опасан циљ, ако се окасни – летелица би могла да избаци то што има, и да одлети неоштећена.

У Емировом случају "у игри" су били хеликоптери. Он је узлетео, али не сам, него, као и увек, у пару. Наравно да је борбени пилот дужан да одређеним сигналима "упозори" непознате летелице да се клоне опасног простора. О реакцијама обавештава центар. Реакције, дакле није било, и он добија повратну, императивну информацију: "Уништити!"

Одбијање наређења, то је тек тешко кривично дело. Све говори да је Емир Шишић стриктно поштовао процедуру.

Вишегодишњу драму мајора Шишића и његове породице није могуће разумети без неких крајње занимљивих паралела. Шта је видео и шта је мислио пилот НАТО-а, који је ’99. погодио тракторску колону са албанским избеглицама? Тамо је било више од 80 жртава, које су буквално изгореле на путу. Пилоту се само учинило да је то српска војна колона. И он је добио одобрење да гађа.

Његов колега је хладнокрвно гађао воз на мосту у Грделичкој клисури. Било је тамо близу 40 мртвих. Немачки пилот који је погодио мост у Варварину и убио 12 људи, има заштиту државе и њених судова. Немачка држава не признаје злочин, иако људи на ћуприји у српској варошици на пазарни дан нису могли да угрозе никога.

Мора се мислити о томе, како су пилоти НАТО-а, летећи над туђим небом, разрешавали своје дилеме између наређења и војничке етике. Које се наређење мора извршити, а које не сме? То је дилема која се можда може разрешити само на основу природе рата и суштине његовог краја. Изгледа да као и увек победници одлучују шта је злочин а шта херојство, и у тим калкулацијама обични извршиоци (у наведеним случајевима пилоти) остају у сенци већих драма, и скоро увек анонимни.

Име Емира Шишића измакло је обавештајној контроли армије у распаду. Ваздухопловци су се разишли по националним војскама. Тајне оперативног центра нису сакривене, тако се Емир нашао на потерници.

Српски авијатичари и данас тврде да Шишић није погодио само један хеликоптер, већ два. Тај други, борбени, био је "у сенци" посматрачког, али га хладовина није спасла убитачног пројектила.

Tако је мајор Емир Шишић, после италијанског, допао српског затвора. Као човек који одлично зна пилотски занат и војник кога је скупо коштала ревност, има времена да мисли о суштини процедуре. Када је официр крив? Само онда када обори оно што погађа. За Емира је слобода циљ. Сада му је надохват руке. Само још да погледа у небо и да се тамо баци каменом.