Ко ју је заслужио

Комисија за доделу националних пензија заслужним уметницима имаће девет чланова и биће коначно оформљена у току ове седмице, а пензије ће се, како је најављено, уметницима исплаћивати већ од децембра. Према владиној Уредби о додели националних пензија заслужним уметницима, право на националну пензију стиче уметник који је у пензији; који се последњих 20 година бавио уметничком делатношћу, а при том није власник ниједног привредног друштва. Уредбом није предвиђен број заслужних уметникa, али јесте висина новчаног признања, у износу петоструке просечне нето зараде у Србији за месец децембар претходне године, што износи 100.000 динара. Националну пензију, заправо, чини збир досадашње уметникове пензије и њеног додатка, те ће тако, примера ради, уметник са пензијом од 30 хиљада динара, добијати националну пензију у износу од 70 хиљада, што чини суму од 100 000.

Колико је у целој овој причи важан и социјални моменат? Поставља се и питање да ли она треба да буде висока и достојанствена што се од једног националног признања и очекује, или (као што сматрају поједини чланови Удружења књижевника Србије) превисоку суму ваља поделити на два кандидата, не би ли у овим кризним временима помогло што више стваралаца.

Дискутабилни, чини се, биће и критеријуми за избор заслужних. У којој мери је могуће уједначити критеријуме различитих уметничких делатности и колико смо као друштво спремни да на тај начин вреднујемо област културе? Ко је заслужан а ко није?

Песник Алек Вукадиновић не крије да његова пензија износи 11.000 динара, и сматра да Комисија треба да се држи само објективних критеријума, и да у критеријуме уђу строго стваралачке заслуге сваког појединца, објективни суд историје и признања од највећег престижа.

Познати песник додаје и да је најављени износ националне пензије превисок у односу на општи животни стандард и да га треба кориговати. "Боље је да више значајних стваралаца добије коректне и оптималне пензије него да поједини заслужни ствараоци који су и до сада добро живели добију још више, а да други заслужни ствараоци који су до сада таворили у беди остану и даље у беди. То би била велика неправда", категоричан је Вукадиновић.

Да критеријуми могу бити јасни и мерљиви, и да се дају лако спровести, мишљења је песник Рајко Петров Ного. – Сваки писац мисли да је национално значајан, али бог није био праведан када је делио таленте. Да би се неко "кандидовао" за први круг, критеријуми треба да су веома прецизни, да обухватају људе који иза себе имају дела и награде, одређену књижевну рецепцију и библиографију, одјек код критике и публике, а то се може скоро математички израчунати – мисли Ного и каже да ће такви критеријуми управо сами изнедрити кандидате.

Кандидати које он види у првом кругу, а односе се на област књижевности, били би Ерих Кош, Јара Рибникар, Добрица Ћосић, Стеван Раичковић, Матија Бећковић, Љубомир Симовић… – Ми, наравно, не измишљамо млаку воду. Тога су се пре нас сетили Словенци (70 нац. пензија, прим. аут.), Бугари, Румуни, и уколико се Комисија не буде прилагођавала некаквим политичким конјунктурама, и ако критеријуми не буду, како се то данас каже, транспарентни, онда ће настати хаос и једна племенита идеја ће се компромитовати. А можда је некоме и то у интересу – размишља песник.

Да ли је понуђени износ пензије задовољавајући? – Да је цифра превисока, опскурно је и мислити на тако нешто – каже Ного, а на питање да ли у дубини душе прижељкује ову пензију, Ного одговара: "Немам неки нарочити интерес, али имаћу га када на мене дође ред".

Вајар Момчило Крковић поздравља националне пензије као важно и позитивно признање, али само уколико се односе на примарну уметност која је одавно запостављена, а не на ону "мрдајућу", естрадну. – Ово је добар потез власти и оних који држе државну касу у рукама, а Комисија треба добро да се обавести ко су наши преостали диносауруси, јер код нас постоји једна растакајућа тенденција да се све уситни како би било мање вредно. Такође, када један део заслужних збрине, Комисија треба и даље да трага за правим ствараоцима.

Певач Станиша Стошић је мишљења да се "народној музици и уметности придаје мали значај, а наш сталеж је најмасовнији од свих удружења. Нашег представника нису узели ни у Комисију и сада треба о нама да одлучују сликари или књижевници, а они не могу да заступају нашу струку и да о њој реферишу. Тако смо стављени у подређени положај, а гурају нас и у исти кош са "пинк" варијантом да би нас лакше дисквалификовали", каже Стошић, додајући: "Нека се не плаше многи, Цеца не може да конкурише. Могу само људи који су у пензији, а не они који раде 10 година и тренутно су на естради. Зашто је посланик заслужио да има 200 хиљада? Како њега није срамота? Што не би имао новаца и један уметник? Па не рађа се сваки дан један Цуне Гојковић, Станиша Стошић, Милан Гутовић или Павле Аксентијевић."

Балетска уметница Вишња Ђорђевић слаже се да је реч о веома одговорном задатку, и скептична је да ће сва очекивања бити задовољена. – Један члан Комисије заступаће област музичко-сценске делатности, а ко је у стању да испрати све балетске играче, диригенте, инструменталисте, солисте… Испада да је најбоље случајног пролазника на улици да питате да наброји заслужне уметнике. Са друге стране, замислите уметнике како секу из новина критике током претходних 20 година, набрајају сва гостовања и премијере, јуре добијене награде, и то у поодмаклим годинама, не би ли комплетирали биографију и ставили на увид Комисији. Све то личи на ону: "Коцка је бачена" од стране господина Динкића, ал је пала коска, па сад се глођите, господо.

За Вишњу Ђорђевић сума од 100.000 је запањујуће висока, али наводи да ми, у ствари, и не знамо колико износе изузетне пензије генерала, бивших председника, војних лица. Уосталом, већ се чује питање зашто би само уметници били привилеговани националним пензијама када има толико врхунских и заслужних лекара или научних радника који су својим радом и залагањем и те како задужили државу и друштво. Ускоро ће и они можда кренути у ову авантуру.

--------------------------------------------------------------------------

Мој деда није био црнац

Станиша Стошић примећује да је сада дошла и рок генерација политичара која дочекује рокере из света а не сећа се да су им деде слушале народну музику. – Ја се још нисам руковао са председником иако сам заслужан народни стваралац. На радију уредници, бивши пропали рокери, донесу списак црначке музике која ће да се пушта. Мој деда није био црнац, ни берач памука и кафе, а ни ми нисмо потомци Луја Армстронга већ Радојке Живковић. Ја вама сада не причам увијено, језиком Марије Антоанете, већ језиком мога деде Манасије. Надам се да ме разумете и да сам био јасан.