Карикатурално упрошћавање

Протагониста драме "Блуз за Mесију" Артура Милера је ауторитаран председник једне неодређене државе, који одлучује да јавно разапне на крст врло поштованог револуционара, да би показао своју неприкосновену моћ и истовремено зарадио огроман новац, продајући једној телевизијској станици ексклузивна права за емитовање директног преноса ове смрти. Одмерено сатиричан, текст критички представља тоталитарне режиме, милитаризацију и корупцију у друштву, као и улогу електронских медија у манипулативном одржавању власти. 

Редитељски концепт Јагоша Марковића је прилично тешко препознатљив. У основи је реч о изразито карикатуралном, упрошћеном представљању ликова и радње, са јасним референцама на српско друштво деведесетих година прошлог века. Поједностављивање већине ликова одузима смисао тексту, банализује га, своди на гомилу клишеа, некохерентно презентованих. Драган Бјелогрлић игра диктаторског вођу Феликса, као сирову, ограничену будалетину, која наступа у екстремима: од енергичних претњи веома моћног политичара до инфантилног цвиљења једног збуњеног створа. Тако конципиран лик превасходно изазива подсмех, никако страх или поштовање. Драган Петровић обликује његовог рођака Хенрија Шулца као врло неугледног, погрбљеног, кукњавог јадничка. Постављајући га као карикатуру, редитељ је ваљда хтео да истакне чињеницу одсуства опирања Феликсовој политици која га чини таквим бескичмењаком. Но, резултат није вредан у целини, јер се при томе одузимају битни аспекти лика: Хенри је у тексту носилац важних и занимљивих запажања које ова карикатура никако не може да изнесе.

Љубинка Кларић неубедљиво игра филмску редитељку Емили која би требало да буде бескомпромисно оштра, енергична, самодовољна, што јој не полази за руком. Александар Срећковић представља телевизијског продуцента Скипа као психотичног, феминизираног, размаженог, театралног лика, један клише екстравагантног љубитеља уметности. Шулцову ћерку Џанин, бившу наркоманку и револуционарку, игра Паулина Манов, озбиљније и зaокруженије. Она је самосвесна, цинична и резигнирана, али истовремено и искрено оптимистична. У једном тренутку свог уводног монолога, путем стилизованог говора, она јасно пародира политички дискурс, демистификујући лажна, лицемерна обећања носилаца власти. Но, у контексту дефинишуће скарадности ове представе, индивидуални резултат Паулине Манов слабо допире до публике.

Једна предугачка сцена, при крају представе, приказује раскалашну забаву ових наказа: уз неколико отужних, хибридних фолк песама, карактеристичних за суморно српско друштво деведесетих година (нпр. Зорица Брунцлик), ликови екстатично плешу и проводе се. Оно што почиње као дивља забава, завршава се у свађама, тучама, крвопролићу. Редитељ је на овај начин очигледно хтео да Милерове ликове доведе у нама препознатљив контекст, специфичан по једном одвратном хедонизму новорођеног џет-сета, криминалаца и примитиваца. Но, начин на који је то урадио је прилично непромишљен, једнодимензионалан, очигледан, безвредан. Према тој ситуацији се не успоставља никаква дистанца односно, такав поступак га чини делом дискурса који редитељ, надамо се, жели да критикује. Такође, током целе представе један лик у дну сцене, обучен у бели, окрвављени мантил, меље месо, које ће Феликс касније мазати по телу Емили. Симболика је и овде насилна и банална и врло репрезентативна за ову представу, која на скоро сваки могући начин вређа публику.