Karikaturalno uprošćavanje

Protagonista drame "Bluz za Mesiju" Artura Milera je autoritaran predsednik jedne neodređene države, koji odlučuje da javno razapne na krst vrlo poštovanog revolucionara, da bi pokazao svoju neprikosnovenu moć i istovremeno zaradio ogroman novac, prodajući jednoj televizijskoj stanici ekskluzivna prava za emitovanje direktnog prenosa ove smrti. Odmereno satiričan, tekst kritički predstavlja totalitarne režime, militarizaciju i korupciju u društvu, kao i ulogu elektronskih medija u manipulativnom održavanju vlasti. 

Rediteljski koncept Jagoša Markovića je prilično teško prepoznatljiv. U osnovi je reč o izrazito karikaturalnom, uprošćenom predstavljanju likova i radnje, sa jasnim referencama na srpsko društvo devedesetih godina prošlog veka. Pojednostavljivanje većine likova oduzima smisao tekstu, banalizuje ga, svodi na gomilu klišea, nekoherentno prezentovanih. Dragan Bjelogrlić igra diktatorskog vođu Feliksa, kao sirovu, ograničenu budaletinu, koja nastupa u ekstremima: od energičnih pretnji veoma moćnog političara do infantilnog cviljenja jednog zbunjenog stvora. Tako koncipiran lik prevashodno izaziva podsmeh, nikako strah ili poštovanje. Dragan Petrović oblikuje njegovog rođaka Henrija Šulca kao vrlo neuglednog, pogrbljenog, kuknjavog jadnička. Postavljajući ga kao karikaturu, reditelj je valjda hteo da istakne činjenicu odsustva opiranja Feliksovoj politici koja ga čini takvim beskičmenjakom. No, rezultat nije vredan u celini, jer se pri tome oduzimaju bitni aspekti lika: Henri je u tekstu nosilac važnih i zanimljivih zapažanja koje ova karikatura nikako ne može da iznese.

Ljubinka Klarić neubedljivo igra filmsku rediteljku Emili koja bi trebalo da bude beskompromisno oštra, energična, samodovoljna, što joj ne polazi za rukom. Aleksandar Srećković predstavlja televizijskog producenta Skipa kao psihotičnog, feminiziranog, razmaženog, teatralnog lika, jedan kliše ekstravagantnog ljubitelja umetnosti. Šulcovu ćerku Džanin, bivšu narkomanku i revolucionarku, igra Paulina Manov, ozbiljnije i zaokruženije. Ona je samosvesna, cinična i rezignirana, ali istovremeno i iskreno optimistična. U jednom trenutku svog uvodnog monologa, putem stilizovanog govora, ona jasno parodira politički diskurs, demistifikujući lažna, licemerna obećanja nosilaca vlasti. No, u kontekstu definišuće skaradnosti ove predstave, individualni rezultat Pauline Manov slabo dopire do publike.

Jedna predugačka scena, pri kraju predstave, prikazuje raskalašnu zabavu ovih nakaza: uz nekoliko otužnih, hibridnih folk pesama, karakterističnih za sumorno srpsko društvo devedesetih godina (npr. Zorica Brunclik), likovi ekstatično plešu i provode se. Ono što počinje kao divlja zabava, završava se u svađama, tučama, krvoproliću. Reditelj je na ovaj način očigledno hteo da Milerove likove dovede u nama prepoznatljiv kontekst, specifičan po jednom odvratnom hedonizmu novorođenog džet-seta, kriminalaca i primitivaca. No, način na koji je to uradio je prilično nepromišljen, jednodimenzionalan, očigledan, bezvredan. Prema toj situaciji se ne uspostavlja nikakva distanca odnosno, takav postupak ga čini delom diskursa koji reditelj, nadamo se, želi da kritikuje. Takođe, tokom cele predstave jedan lik u dnu scene, obučen u beli, okrvavljeni mantil, melje meso, koje će Feliks kasnije mazati po telu Emili. Simbolika je i ovde nasilna i banalna i vrlo reprezentativna za ovu predstavu, koja na skoro svaki mogući način vređa publiku.