Нишко дете, француска нада

НИШ – Французи га сматрају својом великом надом, Нишлије се поносе њиме, наступа у најелитнијим концертним дворанама света и нема ни тренутка одмора. Годишње одржи 100 до 120 концерата, значи, на концертном подијуму је сваке треће вечери. Свира на виолини Ђованија Батисте Гвадањинија из 1765. године, која је у власништву Fritz Bahernes Stiftung из Хановера. У сезони 2006/2007. године наступа у оквиру циклуса "Звезде у успону" у европским концертним дворанама – Амстердаму, Атини, Паризу, Бриселу, Келну, у престижном Карнеги холу у Њујорку.

Виолиниста Немања Радуловић је нишко дете. Са виолином се дружи од раног детињства. Тек је напунио двадесет година, а обишао је земаљску куглу, упознао светски естаблишмент, људе различите културе и нарави. Имао је позив из Пољске, али је одабрао Нисомнију и дошао у родни Ниш. Свирао је у сали Народног позоришта у пратњи професорке Зарфе Али Заде, пијанисткиње из Азербејџана, која од 1989. године у Београду држи часове виолине и певања. Поред бројне даровите деце, њену школу прошао је и Немања. Он се данас са задовољством сећа да се издвајао, да је био нешто посебно и да је она то подржала.

Пре него што се отиснуо у иностранство, био је ученик Дејана Михаиловића. Године 1988. започео је студије на Високој школи за музику у Сабрикену у класи професора Џошуе Епштајна, а од 1999. године студира и на Факултету музичке уметности у Београду у класи Дејана Михаиловића. Септембра 2000. са 14 година примљен је на Високи национални конзерваторијум за музику у Паризу у класу Патриса Фонтанарозе. Учествовао је на мајсторским курсевима знаменитог Јехудија Мењухина. Студије је наставио у Немачкој, на Сарској високој школи за музику и позориште у Сарбрикену. Редовно похађа постипломске студије код Салваторе Акарда на Академији Валтер Штауфер у Кремони.

Немања Радуловић на реситалима наступа са харфисткињом Маријел Нордман и пијанистима Сузан Манов, Домиником Планкадом и Лором Фавр-Кан. Сарађивао је са познатим уметницима, као што су Најџел Кенеди, Патрис Фонтанароза, Еманијел Бертран, Ан Куфелек, Ролан Пиду... Добитник је безброј награда, од Октобарске награде Београда и награде Министарства просвете, до великог броја међународних награда и признања у Литванији, Француској, Пољској, Италији, Румунији, Немачкој... Живи у Паризу.

– Без обзира што сам видео цео свет и што живим у "граду светлости", одржавам контакте са пријатељима у Нишу и Србији. Сваки човек је рођен на исти начин, свако је имао срећу да се роди и свако треба да се потруди да свој живот што боље искористи и да пружи могућност другима за то. То је нешто најлепше што нам је дато и треба пружити подршку и другима – музички, финансијски или на неки други начин, размишља помало филозофски млади уметник.

На наше питање да ли размишља о повратку у домовину, одговара:

– За сада не. Једноставно, ја сам таква личност. Желим да упознам што више људи и што више ствари, било то овде, било у Француској, Немачкој, Америци или било где другде.

Интересовало нас је да ли има свог музичког узора.

– Немам узор. Увек сам желео да ја оставим неки траг, испољим своју личност, било као музичар, било као човек. Да људи памте мене по мени, а не по некој имитацији. Томе ћу и даље тежити.

После Ниша има велику турнеју у Швајцарској, Италији и Француској. У децембру га очекује пут по Европи, идуће године креће у Јапан, Азију, Америку.

A о својим плановима каже: