Даме за најтеже случајеве
Пет жена, анестезиолога у београдском Ургентном центру, установи у коју сви путеви воде када се догоде велике несреће и крвави обрачуни, нису много објашњавале какав је посао лекара ове специјалности. Рекле су кратко – тежак! Начелница Одељења за интензивно лечење доцент др Весна Бумбаширевић, у Ургентном центру од оснивања, значи двадесет година, додаје да није важно што је посао тежак, јер им је после успешно обављеног посла довољан и осмех и "хвала" од пацијента што им даје снагу да пруже максимум.
Ни др Весна Букумировић, доктор науке, такође анестезиолог у Ургентном центру од оснивања, не жали се на посао, иако јој је у сећању драматично дежурство од прошле суботе, када је сама, од поноћи до јутра водила борбу за живот болесника који је са ОРЛ клинике стигао у критичном стању, којег је Институт за плућне болести одбио, а она са колегама хирурзима вратила у живот. Жали се, међутим, на то што нема боље услове за рад и могућност да пацијенту гарантује оно најважније – безбедност у сваком часу.
Уз помоћ штапа и канапа
За др Жанету Терзиски, анестезиологија је најлепша грана медицине, иако се свакога пута када уђе у шок собу изнервира што једна сестра брине о четири пацијента уместо о једном, што је прописани стандард. Или, што у Београду не постоји ниједна установа којој би у глуво доба ноћи послала тешко оболелог пацијента, када су монитори заузети. За млађану, новопримљену др Светлану Бркић, клиничког лекара, посао анестезиолога још увек је страст, иако препричава како је летос на 40 степени дрхтала од нервозе и страха када је у полуисправним болничким колима, у којима је било 60 степени, без боца са кисеоником и опреме, водила пацијента без свести на скенер на Неурохируршку клинику, јер је онај у Ургентном био покварен. Често се овде, каже млада докторка, "води борба за живот уз помоћ штапа и канапа", а "ако се нешто догоди, кривац ћу бити ја!"
За анестезиологе се зна да им је првенствено место у операционој сали, где бдију над виталним функцијама животно угрожених пацијената, а онда то настављају да раде и на одељењима интензивне неге у тренутку погоршања стања болесника.
За анестезиологе још важи правило да су лекари из сенке: ћуте и раде! Шта је онда натерало групу лекарки да се обрате медијима и јавности?
– Нисмо имале ни потребе ни разлога да се много појављујемо у медијима и причамо о нашим успесима, јер за то немамо времена. Али у последње време резултате које остварујемо у лечењу умањују неадекватни услови и надлежне смо молили да нам помогну – каже др Весна Бумбаширевић, показујући фасциклу пуну писама и молби да их неко од одговорних посети и увери се на лицу места како им је потребно више анестезиолога, више медицинских сестара, боља опрема.
Последња линија фронта
Докторке, кажу углас, само желе да скрену пажњу на услове у којима раде, али и да изразе револт зато што се лекари анестезиолози често окривљују за нечију смрт, при чему се заборавља да у Ургентни центар стижу најтежи болесници из целе Србије.
– Молимо надлежне да нам помогну. Потребна су системска решења, а безбеднијим системом ће се превазићи проблеми. Ми ниједног тешког пацијента не можемо да пошаљемо даље, јер у Ургентни центар стижу пацијенти, који прођу неколико установа и у таквом су стању да не би преживели транспорт. Зато је важно да у нашем центру постоје безбедни услови и могућност да се погоршања, која су могућа у свакој фази тешке болести, препознају на време, а време има код нас највећи значај за добар исход лечења – објашњава докторка Бумбаширевић.
Др Милена Пандуровић каже да је тешко радити под притиском родбине пацијената, али и под теретом да сте последња линија фронта. Стижу најтежи, најкомпликованији случајеви... Дежурства су максимално напета, на срећу што у Ургентном центру постоје уиграни тимови...
Улажу, каже, максимално знање, напор да стабилизују пацијента, а онда нема довољно сестара да се о спасеном брину. После је тешко објашњавати зашто се нешто искомпликовало, а докторке кажу да је дошло дотле да неки лекари избегавају да ставе свој печат на извештај да касније не би били прозивани. Одавно нису чуле да је неки лекар похваљен, а свакодневно у појединим медијима освану неосновани, негативни, сензационални наслови, у којима се често лекари окривљују без доказа. Када је недавно био упуцан познати грудни хирург, нико није реаговао на скаредне и скандалозне наслове и написе.
Телефон као да има трудове
Докторка Жанета Терзиски каже да се зна да је Ургентни центар "последња станица" за све упуцане, за оне који стижу после саобраћајки, за све компликоване случајеве из унутрашњости или са других београдских клиника.
– И, када стигну у Ургентни центар, да ли онда треба да се склањам од тешких пацијената, да бежим од најкомпликованијих случајева ? Ми никога не враћамо, али мора да се зна да радимо у условима који не одговарају прописаним стандардима – каже докторка Терзиски.
За ове даме се не може рећи да много причају. Разговор са пет докторки трајао је краће од сат времена, а стално је био прекидан телефонским позивима, консултацијама, питањима, договорима за сутрашњи дан. Милена Пандуровић каже да међу собом имају обичај да кажу да телефон звони као да има трудове, на три минута.Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


