Кругови у песку

Пред званичним Београдом тешко да би се могла замислити комплекснија ситуација у следећa два месеца.Предвиђени референдум у Републици Српској, извештај Брамерца у јуну, продаја Телекома, евентуални повратак Шешеља, самостални предлог ЕУ како решити дијалог између Београда и Приштине и расправа пред Саветом безбедности о истрази о трговини органима на Косову. И за много веће државе овосве би било преамбициозно. Да ли смо рекордери по броју нових проблема или само предњачимо у нерешавању старих? Заиста се чини да се сада неки круг полако затвара. Београд и Приштина пребијају дугове са краја деведесетих, а влада опет, као и 1998.године, пред изборе продаје Телеком. Ово последње је нарочито симболично због своје особине фамилијарног посла. Као што је то пре 13 година радила група консултаната међу којима је био Звонко Никезић, власник ЦЕС Мекона, сада то ради његов син Душан, члан радне групе за приватизацију Телекома и државни секретар министарства финансија. Чињеницеда је директор ЦЕС Мекона пре био садашњи премијер Србије у исто време док је био директор Агенције за приватизацију, а да су у ЦЕС Меконурадили неки његови садашњи и бивши саветници, као и неки „независни економисти”, такође много говоре. Барем онима који желе да слушају. Можда је претерано рећи да тапкамо у месту, али дневни ред је некако исти или безмало подсећа на стари. Можда то и није ничија кривица, можда то тако мора. Можда је Србија једна торба у којој се налазе помешане нада, понос, сиромаштво, корупција и територијална питања. Торба се некада мало промеша, нечег некада буде више, нечега мање али садржај се не мења.

Ситуација у БиХје нарочито забрињавајућа. Тешко је наћи оптимисте који би јавно рекли да ће Босна једном да профункционише као самостална држава без међународног патроната и да јој треба дати нових десет година за ту шансу. Тренутно, БиХ већ више оддвестадана нема владу, централне институције не функционишу и по још много чему она представља шампиона нефункционалности, а у тој спортској дисциплини знамо да у региону влада жестока конкуренција. Додуше, уз мало среће и труда, Босна би могла да стигне и Белгију која је већ прешла тристотурецку без владе. Разлика између Белгије и Босне је економски очигледна и то на штету ове друге.

Могућност да БиХ заживи је протраћена у константним покушајима централизације уз тактику сваљивањакривице за рат на једну страну. „Ко је крив и ко је први почео нису неважна питања”, али није баш паметно градити државу на оваквој подели између њених суграђана, односно комшија који у њој треба да живе. Босна је морала да буде прихваћена као оно што једино може бити са свим својим специфичностима и ограничењима, а то је једна врста конфедерације. Уместо тогаимали смо отворену политику промене Дејтона на бази оптужбе да је Република Српска „геноцидна творевина”,што је кулминирало Бутмирским процесом, који је с пуним правом доживео неуспех. После тога, стратегија „бриљантних” и арогантних умова из Вашингтона, који представљају пети ешелонсадашњег Стејт департмента, била је да се малим корацима дође до централизације Босне, уз постепено премештање ентитетских надлежности на Сарајево. Та филозофија се састоји у томе да ће се Бањалука, то јестМилорад Додик политички истрошити кроз серију малих конфликата док би временом подршка Београда слабила услед све ближег статуса кандидата и све веће финансијске зависности од ММФ-а и европских институција.

Имајући то у виду, не може се рећи да су политички потези Додика бесмислени или деструктивни, самим тим што су унапред прорачунати,што значи и изазвани. Реакција Београда ће у сваком случају бити изнуђена јер је ово проблем којим се нико овде не жели бавити „баш у овом тренутку”. Тако се може тумачити и изјава председника Тадића да је референдум унутрашње питање Босне која се допала свима – и Додику, и Гулу, и Комшићу и Изетбеговићу. Изјава јесте била политички паметна, али нереално је очекивати да ће такав „став” бити довољан у наредних месец-два. Ситуација ће секрајње заоштрити, а нереално је очекивати да ће се референдум одржати са подршком Београда или без ње.Међутим, колико год званичном Београду значила кандидатура и несукобљавање са ЕУи САД, он је свестан да себи не сме дозволити губитак Милорада Додика са политичке сцене,што је једна реална могућност.

Једина реална могућност је да Београд испосредује отказивање референдума уз истовремено одлагање реформе централних правосудних институција Сарајева. То би донекле задовољило обе стране јер би значило одлагање проблема, то јестконфликта. Није само сигурно да би одлагање одговарало Додику јер је и он свестан да би се нашао у неупоредиво тежој ситуацији уколико Тадића више не би било „за воланом” у Београду и његовог „европског лица” које га је до сада вадило из авантура и перформанса у којима га често са његовом простодушном духовитошћу можемо срести. Међутим, мало тога ће се решити. Јер „сад није моменат”. Ретко кад овде јесте моменат за нешто. Зато нам се и кругови затварају.

Центар за нову политику