Људскост опстаје у лудилу убијања

Документарни филм „Мила тражи Сениду” Роберта Томића Зубера, о муслиманској девојчици која је преживела рат у Босни, а затим живела под српским именом у Београду све до 17. године када је открила свој прави идентитет, биће приказан вечерас у 20 сати у Дому омладине Београда, у оквиру фестивала Белдокс.

Сениду Бећировић, као 11-месечну бебу у колевци, пронашао је 1992. године српски војник у њеној кући у селу Цапарде у Босни и Херцеговини. До 13. године, она је живела у Београду као Мила, у породици Јанковић, а затим у Дому за незбринуту децу у Новом Саду, када је почела да трага за својим идентитетом. Није знала да ли је Српкиња, Бошњакиња или Хрватица. Знала је да Мила Јанковић није њен прави идентитет и са 14 година затражила је помоћ Центра за социјални рад из Београда који јој је пронашао оца. Мила је сазнала да је она Сенида Бећировић.

Заједно са Милом, редитељ филма Томић Зубер тражио је њену родбину, војника који ју је спасао, као и податке о мајци и сестри, реконструишући тако њену судбину, у чему је помогао и наш лист.

– „Политика” ми је омогућила претраживање своје архиве. То је било кључно, јер смо пронашли текст о Мили, путем којег су о њеној судбини сазнали њеникаснији старатељи, београдски пар Јанковић који су обележили њен живот. Сазнали смо да је аутор текста о Мили ваш новинар Радован Ковачевић који је пристао да се сретне са њом. Тај сусрет је својеврстан преокрет у њеној и филмској причи. То је само један од резултата континуиране професионалне колегијалности коју сам доживео и обележило је снимање овог филма – сећа се редитељ, не желећи превише да открива о филму, јер ће га српска публика тек гледати.

Мила Илић

Причу о Мили, Томић Зубер, иначе новинар ХРТ-а, открио је после аутобиографског документарног дебија „Случајни син”, у којем је описао личну мучну потрагу за биолошким родитељима.

– Емпатија коју осећам према јунацима оваквих прича, навела ме је да снимим филм о Мили. У таквој ситуацији, када сте пре свега човек кога емоција стигне, помаже смер којем сам у документарном раду највишепосвећен: проматрачки документарац – говори аутор чији јефилм подједнако потресао гледаоцеи у Хрватској, и у Босни, и у Републици Српској, а описали су га као„одлучно избалансиран”.

– Када упознате личности попут Милиног дедеЈанковића, који је са својом супругом учинио све што је могао за Милу, мало тога ту можете да додате. Осим да вас тако нешто задиви. Њихов гест прихватања Миле усред вихора рата представља ону наду да људскост опстаје и у свим немогућим условима, па и у лудилу убијања – не крије редитељ којег је највише интригирао сукоб два идентитета: православног у којем је одгајана Сенида и муслиманског којем припада биолошки, иако је постојало много чинилаца који су могли да га одврате од овог пута, попут сведока који су се јављали тврдећи да су њене мајка и сестра живе.

– Сенида данас живи у Сарајеву, код своје биолошке тетке, у дому њене породице. Њен циљ је да заврши школу и да стекне образовање које ће јој омогућитида гради свој живот – нада се Томић Зуберкоји је филм реализовао у продукцији ХРТ-а, и уз учешће неколико копродуцената са простора бивше СФРЈ, међу којима је и београдски „Баш челик” Срдана Голубовића и Јелене Митровић.

И. Аранђеловић

-----------------------------------------------------------

Кад видиш своје име на споменику

Документарац „Мила тражи Сениду” почиње сценом у којој Мила Јанковић у селу Цапарде стоји пред спомеником убијенима и несталима у масакру који су 1992. године учинили српски војници. Међу педесет имена на споменику је и њено име и имена њених мајке и сестре. Посмртни остаци њене мајке и сестре нису пронађени.