Лов на горанске душе

„Где год да си – за Ђурђевдан на Гори да си!” Овако се вековима, свуда по свету, поздрављају Горанци са Шар-планине подстичући себе на чување корена и повратак завичају. Ова три мајска ђурђевданска дана са свих страна долазе у своју жупу да се виде и да буду виђени, да можда уговоре неку свадбу и да осете како стари крај мирише.

Вековима изолован, данас расцепкан са чак три границе, политички подељен и посвађан, на високим планинама живи најмањи аутентични балкански ентитет. Ова мала заједница је једина балканска етничка посебност која основе свог идентитета није засновала на сукобу. Они су ретко посезали за силом чак и у временима кад су се морали бранити; никада нису били затворени, иако су начин и место живљења идеални за изолацију и пружање сваке врсте отпора. На епском, мушком, ратничком простору Горанци су изабрали стрпљивост, рад и ненаглашену веру да ће доћи времена у којима ће бити више добра и места за друге.

Блискост са Србима сурово је кажњена 1999. када су Горанци претрпели најтеже дане у својој историји, убијено их је једанаест, рањено 50, стотине локала и пословних објеката је запаљено, демолирано и одузето, опљачкана имовина и стока, већина је изгубила посао, а спајањем насеља са већинским албанским становништвом и формирањем нове општине Драгаш постају мањина. Преживели су захваљујући Општини Гора, просветном и здравственом систему, пензијама и социјалној помоћи Владе Републике Србије.

Било их је 20.000, а данас највише 8.000до 10.000, сточарство је готово уништено, фабрике нису прорадиле, па је одлазак одавде жеља већине младих људи.

У таквој атмосфери појавили су се различити интереси који настоје овај радни и особени свет да придобију за своје интересе. После таласа насиља екстремних Албанаца међу Горанцима и Муслиманима призренског краја промовише се босански језик и бошњачка националност уз „историјске тезе” како су они потомци богумила који су на путу из Бугарске на запад остали у овим планинама. Нове власти из Приштине активно подржавају ову бошњачку опцију, настоје да Горанце преименују у Бошњаке и да просветни план Републике Србије замене косовским системом на босанском језику. Тако се пред наставницима и школама поставља низ препрека, у селу Млике власти из Драгаша руше започети кабинет информатике и тоалете за основну школу које је финансирала Влада Србије.

„Прелазак на босански је корак ка албанизацији и ми то не желимо”, каже Саљатин.

Неколико година након сукоба,на Гори је формирано Удружење Бугара мухамедана које настоји да развије осећај да су они исламизирани Бугари, а уз изјаву о бугарској етничкој припадности, људи који се на то одлуче добијају држављанство и бугарски пасош. Друштво бугарских мухамедана обезбеђује стипендије и шаље студенте у Софију на школовање.

Јуче су на Ђурђевдан дошли и Горанци који живе у Албанији, они су у овој земљи остали захваљујући неком хоџи који је агитовао у деветсела да је боље за њих да остану да живе у исламској земљи него у Југославији. Неки од његових потомака и следбеника и дан-данас живе у кућама са земљаним подом.

У Македонији су након одвајања од заједничке земље остала два горанска села, а одређени кругови у Скопљу виде становнике ових крајева као аутохтоне Македонце, темељећи своје тврдње на горанском говору који је сличан западномакедонским дијалектима. Да је ствар више политичке него језичке природе показује и намера да се код Горанаца отвори нека врста представништва Републике Македоније.

Неки од младих Горанца који су отишли у свет постали су жртве екстремних исламских и вехабистичких група. Један од њих врбован у једној џамији у Бечу, изгледа да се обрео на Кавказу одакле га је отац уз много новца и подмићивања вратио у завичај.

Што због изгубљености у великом свету, што због чињенице да малобројни и незаштићени увек живе наивици опстанка,ови печалбари вековима граде камене куле, велике куће опасане зидовима остављајући тако траг о себи и незаборављеном старом крају. Своју младост, труд, муке по туђини улагали су у збијена насеља која данас личе на мале пусте градове стараца. За њих се сви отимају, а мало им ко помаже. Ђурђевдан је дан њихове слободе и посебности, дан када на овој лепој планинизабораве део тешке судбине и стварности.

Живојин Ракочевић