Пропадање без гласа

Почетком овог маја српски новинари су у Пионирском парку изнова „громогласно заћутали”. Дан посвећен слободама медија протекао је у рутинској аутоцензури, као и сваки други. Из света су стигле оцене да српски новинари нису сасвим дотакли дно неслободе и сиромаштва, али да су сасвим близу. И то није крај, после долази муљ.

Бадава упоређивање са годинама деведесетим, када нам је један Вучић одређивао шта је здраво слушати и читати, а шта не. Дечко је одрастао на чудесним, заумним Шешељевим купусарама, и та инфекција је ипак неизлечива. Инквизиција је прошла, али је репресивни дух Ришељеа оживео. Слаба вајда од притиска из света на српске владаре да олабаве свој стисак око иначе балдисале штампе.

Разједињена српска новинарска удружења боре се колико могу и умеју. Али више жестине улажу у парницу за новинарски дом него за давање виталне инфузије српским медијима. Кад стекнеш посед, професија цвета сама по себи. Предлози о логичној фузији два удружења на обе стране се оцењују као неопростиво светогрђе. Наводно једни на својим плећима носе подршку ратовима, звезду петокраку, као хипотеку везе са минулим господарима. Други вуку крст независности, који је тежак као и стварност, и поручује нам да новинарску непристрасност превентивно ваља доказивати. А, ипак, сви смо ми никли у истом пластенику.

Ако би се коначно раскрчмила имовина и поделиле кривице и заслуге, може бити да би занатска журналистичка енергија била заиста употребљена тамо где треба: у покушају да се реше витални проблеми професије. А они, наравно, не могу бити одлучени у слизавању са било којом влашћу или култом на врхунској фотељи него, напротив, у окршају са њима.

У стварности, политичка елита влада српским медијским вашаром. На који начин то постиже? Сувише тешко питање! Рецимо, потпуно нејасним релацијама у поседовању новина, радија и телевизије. На пример, у расколима између пословодстава и уредништва. Још горе, пузајућом судском цензуром, која је можда опаснија од отворене инквизицијске. А то је финансијско уништавање новина и новинара, и подмукла употреба судија као егзекутора основних права говора. Та инверзија по којој чувари виталних слобода постају њени рушиоци на ползу владајуће олигархије потмули је сигнал да прави пад тек следи.

Пре десетак дана један судија је за овај лист говорио о неопходности да у Србији опстане криминализација клевете и увреде. Он је свој, иначе прилично архаични став, образложио императивом, да, отприлике, нико не сме да прича шта му падне на памет, и да вређа како му се прохте. А онда је образлагао иначе немерљиве категорије као што су част и углед.

Тако се часни судија, или шта је већ, превентивно огрешио о етичност новинара, штитећи исту категорију код судија рестриктивном нормом. Он се није бавио образовањем и писменошћу тек изабраних судија, који нису у стању да разликују став од мишљења и увреде, а суде свему што им падне на памет, углавном на штету новинара и медија. Узгред, аутор овог текста поседује антологијски неписмен одговор надлежне особе из Министарства правде, на основану примедбу о олаком пресуђивању мишљењу и неспособности да се разликују наведене категорије у јавном ставу.

Посебно је занимљив трактат о части и угледу, појмовима чији се значај може мерити, али не и измерити ниједном постојећом скалом за мерење апстрактних вредности, јер такве скале, осим оних за мерење ставова (Богардусова, Ликертова, на пример) и не постоје. Како судије каишаре накнаде за душевну бол, ако већ нису психијатри, или којим кантаром мере атак на част и углед, чак и код увређених разбојника који су се одметнули од закона?

Морам да признам да ме је тај интервју обесхрабрио, иако је касније прећутан. Он нас подсећа на пожељну стерилност, кукавичлук и аутоцензуру и указује на увредљиву претпоставку да смо сви одреда склони неопростивим јавним увредама које ће својом праведношћу уредити часне судије. Тако ће ускоро сваки јавни став морати на суд код свезнајућег кадије.

Склон сам да мислим (ако ово мишљење није склоно прогону) да је упорна криминализација увреде и клевете прилог апсолутизацији власти, и зависности извршне и судске од репрезентативне (председничке). Српски новинари се не окупљају само да би громогласно ћутали, што је идеал сваког ауторитаризма, него још три пута годишње да би обележили дане смрти Даде, Славка и Милана, наших колега, за чијим се убицама трага само док трају часови сећања и пијетета.

Питање ко је на тако суров начин угрозио професију, завео цензуру, препао новинаре и уградио кочницу за слободну мисао у њихове главе – не поставља се. Али може се ваљда питати онај судија за увреде, а и особа која га је ту довела: да ли је убиство новинара у Србији криминализовано? Да ли су три смрти, уз напад бомбом на Дејана Анастасијевића кривична дела? Без одговора на та питања, муљ ће нам бити све ближи, и скоро неизбежан.