Линч новинара

Увек кад су били нападнути и повређени новинари јављали су се високи представници власти, осуђивали и обећавали бољу заштиту представницима седме силе.

И високи представници српског правосуђа говорили су и говоре да је правда једнака за све. Ипак, још једном је доказано да српски судови имају дупле аршине. Милану Саватовићу, нападачу на сниматеља Б 92 Бошка Бранковића, изречена је срамно блага казна – десет месеци кућног затвора. Ништа строжи суд није био ни према његовим помагачима Стевану Милићевићу и Николи Лазовићу, којима су изречене условне осуде. Сниматељу Бранковићу, који је у време напада, био на службеном задатку, поломили су ногу и због тога је неколико месеци био на лечењу. Ногу му нису сломили случајно. Њихова намера је била да онеспособе сниматеља. То је видела цела Србија. То зна и Саватовић.

Са две године затвора кажњен је Дејан Стојадиновић који је напао Велимира Илића док је овај био на радном задатку политичара. Морао је још и да плати сто хиљада динара. И то за – мање тешке телесне повреде! Дакле, не за поломљену ногу.

Као отежавајућа околност Стојадиновићу узето је то што је напад изведен пред великим бројем људи. Тиме је, утврдио је Апелациони (као другостепени) суд, Стојадиновић показао „високи степен дрскости и безобзирности”.

Неупоредиво више људи је гледало када су нападачи камермана Бранковића оборили на земљу, шутирали, разбили му камеру, а потом му и потколеницу сломили?

И Илић и Бранковић су нападнути пред телевизијским камерама. Али забележиле су камере и кад политичар Илић шутира новинара. И ...ником ништа. У држави Србији није постојао тужилац који би покренуо поступак против Илића. Држава Србија је поручила да политичари имају права да шутирају новинаре.

Зашто су „живот и тело” политичара много вреднији него новинара, или ма ког другог грађанина? Зар се, изрицањем овако различитих пресуда, не повређује принцип једнакости грађана пред законом? Зар се не ради о својеврсном принципу некажњивости за насилнике?

Стиче се утисак да се реформисано судство понаша као гроги боксер који неконтролисано и неодмерено удара. Час прејако, час преслабо. Као да не постоји никаква осмишљена казнена политика за насилнике.

Кућни притвор, све учесталија казна у Срба, по свему судећи, одмор је за насилника. Тек да се, ето, одмори после напорног батинања. У ствари, батина се читаво друштво у једном суровом ријалитију.

Новинари који ризикујући живот бележе сурову реалност немају заштиту ни физичку, ни моралну, ни судску. Када их убију, годинама се не налазе кривци, када их претуку, насилнике шаљу на „кућни одмор”, а када их славе, добијају обезбеђење које им онемогућава нормалан рад и живот. Зато је пресуда суда у случају сниматеља телевизије Б 92 јавна дозвола да било који новинар буде линчован.