Идеолошки кључ

Специјално за "Политику" од дописника Танјуга

ПАРИЗ, 9. новембра – Комад "Скакавци" српског драмског писца Биљане Србљановић, који је у уторак премијерно изведен на позорници престижног "Градског позоришта" у Паризу, није оставио равнодушним француске љубитеље позоришта. Одабрана публика на премијери испратила је аплаузом представу коју је режирао Доминик Питоазе, директор Националног позоришта у Бордоу. Догађај је данима унапред најављен објављивањем текста драме Биљане Србљановић у издавачкој кући "Л`арш", као и многобројним плакатима по најважнијим станицама париског метроа.

Реакције париских гледалаца биле су различите након извођења комада написаног по поруџбини Југословенског драмског позоришта, где је са успехом изведен пре годину и по дана. Ова, шеста по реду, драма коју је Србљановићева написала награђена је на Стеријином позорју и изведена је у Немачкој и Загребу, као први комад једног српског писца на хрватској позоришној сцени после рата.

На изузетно атрактивној сцени "Градског позоришта" у Паризу смењују се попут филмских кадрова приче иза затворених врата које представљају "портрет београдског друштва заточеног у паклу породичних веза", објашњава се у програму. Детаљи којима је француски редитељ употпунио ту слику су снимак телевизијског преноса говора председника српске владе Војислава Коштунице, шал са српским грбом, песма "Играле се делије" и новокомпонована музика...

Какву представу о српском друштву су гледаоци стекли?

– Представа коју Французи имају о Србији потиче из филмова Емира Кустурице – `блех` музика, Цигани, еуфорија… Ван тога, ми немамо представу о данашњем српском друштву, каже Жан-Шарл, млађи глумац чији пријатељи глуме у комаду Србљановићеве.

– Гледалац је овде помало воајер који посматра кроз кључаоницу патетичне и тужне судбине, али имамо утисак да присуствујемо некој фотографији, нечему што нема почетак ни крај, те на крају остајемо затечени. С друге стране, пак, баналност њихових егзистенција подсећа и на друштво овде. Не могу да кажем да ме је комад погодио, али ме је заинтересовао. Ми смо сведоци нечега и то је све. Али то нас не заокупља, ми не учествујемо у томе, каже овај париски глумац.

Ауторка Биљана Србљановић која је присуствовала премијери изјавила је дописнику Танјуга да тема комада није уско везана за српско друштво. Главна тема, истиче она, јесте проблем старења, страх од старења и суочавање са смрћу.

"Овде су ми рекли да би помислили – да није музике – да се радња не одвија у Србији, пошто се говори о старима који не желе да остаре и младима који се осећају старим већ с првом менструацијом. То је општа тема света", изјавила је Србљановићева Танјугу.

А алузије на политички контекст, РТС, Коштуница...?

"То је редитељ убацио, то нигде не пише у мом тексту. Нити ме је Коштуница икад занимао, нити пак РТС", објашњава ауторка.

У француској поставци, међутим, инсистира се на нечем другом: на – како је у програму за представу написао позоришни критичар Патрик Сур – циничној визији друштва које је изгубило репере, на "постмилошевићевском Београду" у којем је "немогуће волети и разговарати, а да се не пробуде демони прошлости", на "цени коју треба да плати нација која је одлучила да прекорачи последњу границу и порине у варварство".

"Овим разоткривањем најгорих мана својих суграђана, Србљановићева започиње неопходан рад на суочавању с прошлошћу, на покушају да се обнови (друштво) и напокон крене напред", истиче се у тексту француског критичара.