Ужелеле се српске „ливаде” инвеститора

Глобална финансијска криза, али и наше „објективне околности и субјективне слабости” проредиле су гринфилд инвестиције у Србији, мада их ни протеклих година није било баш на претек. И сама структура тих инвестиција није ишла у корист производних делатности – доминирала су улагања „на пољани” у банкарски сектор, као и у телекомуникације, пре свега у сектор мобилне телефоније, док је велики део тог „колача” инвестиција отишао у трговину и некретнине (изградња трговинских центара). Сегмент који највише доприноси привредном развоју земље – производња, некако је био мање атрактиван за стране инвеститоре.

Према званичним подацима, од 2000.године стране директне инвестиције износиле су око 17 милијарди долара. Одтога највише у банкарски систем – око пет, затим у телекомуникације 2,4, трговину 1,7 и у некретнине око 1,6 милијарди долара. У производне делатности уложено је око 2,6 милијарди долара. Оно што охрабрује јесте да је последњих неколико година скоро две трећине инвестиционих пројеката намењено управо сектору производње – електронској, прехрамбеној и индустрији ауто-делова.

Како је то почети бизнис у Србији, односно за оне амбициозније, како је то подићи фабрику „од нуле” у нашој земљи?Представник једног страног инвеститора у Србији рекао је да се тај процес може назвати „документологија”, јер за све потребне папире и дозволе треба и до три године, а за изградњу фабрике и организовање посла потребно је у просеку мање од две године. Уводни посао је недопустиво дуг и због тога нас страни инвеститори обилазе. Одлазе у Румунију, Бугарску, Хрватску... А ту је и политички ризик о коме се толико много писало и причало. У том контексту на „документологију” би се, у нашем случају могло гледати као на неку врсту „нове пословне вештине”.

Треба нагласити да су стране директне, а посебно гринфилд инвестиције оно што доноси нова радна места, повећава производњу и извоз, подстиче технолошки развој, али и поправља имиџ Србије као инвестиционе дестинације, посебно у ситуацији када је приватизација практично на крају и када се по том основу не може више очекивати знатнији и дугорочнији прилив капитала из иностранства. Међутим, да би се то и у пракси остварило није довољно поновити да су „гринфилд инвестиције преко потребне Србији, а да ће економске власти предузети конкретне мере да створе амбијент за њихово привлачење”, већ су неопходни и конкретни потези.

Држава је предузела неке конкретне потезе, на пример одобрила је субвенције за стране инвеститоре у износу од две до 10.000 евра по новоотвореном радном месту. Ова мера је дала ограничене резултате, јер се стиче утисак да инвеститорима није пресудно да ли ће добити те подстицаје, већ да ли ће дугорочно моћи успешно и стабилно да послују у Србији. Гринфилд инвестиције подразумевају дугорочно пословање и дужи обрт капитала. За тако нешто је потребна политичка стабилност, институције које функционишу, јасна и чврста правна заштита инвеститора, подношљива корупција, ефикасна администрација, стручна и јефтина радна снага. Много тога у Србији инвеститорима недостаје.

Принцип „једног шалтера” се у Србији често своди на чињеницу да су инвеститори понекад принуђени да „посао завршавају” са политичким моћницима, на државном или локалном нивоу. Србија се не може похвалити ни да има јефтину радну снагу, посебно код радника са нижим квалификацијама, јер су наднице таквих радника ниже на пример у Белорусији, Бугарској или Украјини. Наравно, од почетка је проблем што не постоји довољно квалитетних локација са решеним имовинско-правним односима и одговарајућом инфраструктуром. Инвеститор не жели да му над главом као „Дамоклов мач” лебди неизвесност око тога да ли земљиште на коме гради фабрику може у будућности постати спорно у поступку реституције илипредмет спора са бившим власницима. Држава обећава да ће брзо решавати проблем у сегменту грађевинског земљишта, скраћивања процедура добијања дозвола, регулисања просторних планова, питања имовине локалне самоуправе и слично. Инвеститори су се наслушали обећања и сада траже конкретна законска решења, али и њихову успешну примену у пракси.

Да би избегли проблеме са којима се сусрећу код гринфилд инвестиција, улагачи се све чешће одлучују за такозване браунфилд инвестиције – куповину фирми које су отишле у стечај, односно у банкротство, јер је у том случају процедура покретања будућег пословања нешто једноставнија.

И када на крају још једном упитамо зашто гринфилд инвестиције не долазе у Србију, довољно је само да погледамо извештај Светске банке о пословању у 2010. години. На неким од битних ранг-листа које дефинишу пословање Србија стоји јако лоше, на пример по основу добијања грађевинске дозволе Србија је на 174. месту од 183 земље које су обухваћене овим истраживањем. По условима за регистрацију власништва смо на 105. месту, а по процедури плаћања пореза смо 136. Поред свега тога смо на укупном 88. месту, док смо по основу услова за почетак бизниса скочили за тридесетак места – дошли смо на 73. место са 108. места где смо били у 2009. години. Остаје питање да ли је ово довољно, и да ли са овим можемо да будемо задовољни, односно да ли са овим могу бити задовољни потенцијални инвеститори. Очигледно да нису и да не могу. Због тога су српске „пољане” још жељне страних инвеститора.

Др Владимир Круљ

Професор Факултета за економију, финансије и администрацију – ФЕФА из Београда