У фудбалу све горе и горе

Године 1934. фудбалско првенство Југославије није одиграно због пат-позиције: једни су били за лигу, а други за куп-систем. Две године касније Загреб и Сплит нису дали своје представнике, јер су хтели да се игра на бодове, а не на испадање.

Док је седиште Југословенског ногометног савеза било у Загребу Грађански му је давао кадрове, па су у томе неки видели извор његове моћи на терену (првак 1923, 1926. и 1928). Када је фудбалска централа пресељена у Београд у њој је кључне функције преузео БСК. Пребацивано му је да је титуле (првак 1931, 1933, 1935, 1936. и 1939) освајао захваљујући томе што је држао савез у својим рукама.

Када су после једне од многобројних предратних фудбалских криза у управу ЈНС ушли и неки чланови руководства Југославије, „вечитог ривала” БСК-а, међу њеним присталицама је избило такво огорчење да је један њен навијач дао оглас у „Политици“ да би обавестио јавност да више не навија за тај клуб.

После рата су нестали и ЈНС, и Грађански, и БСК, и Југославија, али су проблеми остали. Само су се мењали кривци: реакционари, националисти, менаџери, Хрвати, комунисти, Црногорци...

Прексиноћни меч Партизана и Војводине вероватно боље него иједан до сада показује да су проблеми у самим људима у нашем фудбалу. Разуме се, и овог пута ће се прстом указивати на неког другог, али се круг сузио – то су: савез, клубови, судије, играчи... Чак ни озлоглашене навијачке групе не би постале то што јесу без усмеравања изнутра, из саме фудбалске организације.

Али, свако чудо, бар је тако досад било, за три дана. Немамо на основу чега да се надамо да ће ова брука над брукама да промени нешто набоље. Обрнуто, ствари иду све горе и горе. Ово је први пут да се финале Купа не одигра до краја.

И још зато што је један тим незадовољан суђењем! Чак и да је заиста оштећен (сетимо се непризнатог гола Енглезима против Немаца на прошлом Светском првенству, недавног искључења Реаловог играча против Барселоне итд), тако нешто није спортски да се учини, то је атак на сам фудбал. 

Највеће, досад нерешиве, муке настају када треба да се нешто предузме. Фудбалска организација деценијама гура проблеме под тепих и, некад ћутке а некад и отворено, позива да их неко други реши.

Сви очекујемо да то учини држава, али треба ли она да се меша у то? Чак и да је идеална, шта год да учини то ће бити искоришћено да се по обичају кривица пребаци на њу.

Исто тако је добар изговор – такво је опште стање. Јесте, никоме од нас не треба објашњавати да некултура цвета, да криминал пушта пипке све дубље и дубље, али то не може да буде оправдање што је и у мојој кући тако, а још мање што сам и ја такав.

Међутим, питање је има ли Фудбалски савез Србије моћ, знање и вољу да се упусти у решавање таквих проблема. Као и докле ће клубови да троше раније стечени углед. Ако и даље буде зле крви – фудбалу се не пише добро.