U fudbalu sve gore i gore

Godine 1934. fudbalsko prvenstvo Jugoslavije nije odigrano zbog pat-pozicije: jedni su bili za ligu, a drugi za kup-sistem. Dve godine kasnije Zagreb i Split nisu dali svoje predstavnike, jer su hteli da se igra na bodove, a ne na ispadanje.

Dok je sedište Jugoslovenskog nogometnog saveza bilo u Zagrebu Građanski mu je davao kadrove, pa su u tome neki videli izvor njegove moći na terenu (prvak 1923, 1926. i 1928). Kada je fudbalska centrala preseljena u Beograd u njoj je ključne funkcije preuzeo BSK. Prebacivano mu je da je titule (prvak 1931, 1933, 1935, 1936. i 1939) osvajao zahvaljujući tome što je držao savez u svojim rukama.

Kada su posle jedne od mnogobrojnih predratnih fudbalskih kriza u upravu JNS ušli i neki članovi rukovodstva Jugoslavije, „večitog rivala” BSK-a, među njenim pristalicama je izbilo takvo ogorčenje da je jedan njen navijač dao oglas u „Politici“ da bi obavestio javnost da više ne navija za taj klub.

Posle rata su nestali i JNS, i Građanski, i BSK, i Jugoslavija, ali su problemi ostali. Samo su se menjali krivci: reakcionari, nacionalisti, menadžeri, Hrvati, komunisti, Crnogorci...

Preksinoćni meč Partizana i Vojvodine verovatno bolje nego ijedan do sada pokazuje da su problemi u samim ljudima u našem fudbalu. Razume se, i ovog puta će se prstom ukazivati na nekog drugog, ali se krug suzio – to su: savez, klubovi, sudije, igrači... Čak ni ozloglašene navijačke grupe ne bi postale to što jesu bez usmeravanja iznutra, iz same fudbalske organizacije.

Ali, svako čudo, bar je tako dosad bilo, za tri dana. Nemamo na osnovu čega da se nadamo da će ova bruka nad brukama da promeni nešto nabolje. Obrnuto, stvari idu sve gore i gore. Ovo je prvi put da se finale Kupa ne odigra do kraja.

I još zato što je jedan tim nezadovoljan suđenjem! Čak i da je zaista oštećen (setimo se nepriznatog gola Englezima protiv Nemaca na prošlom Svetskom prvenstvu, nedavnog isključenja Realovog igrača protiv Barselone itd), tako nešto nije sportski da se učini, to je atak na sam fudbal. 

Najveće, dosad nerešive, muke nastaju kada treba da se nešto preduzme. Fudbalska organizacija decenijama gura probleme pod tepih i, nekad ćutke a nekad i otvoreno, poziva da ih neko drugi reši.

Svi očekujemo da to učini država, ali treba li ona da se meša u to? Čak i da je idealna, šta god da učini to će biti iskorišćeno da se po običaju krivica prebaci na nju.

Isto tako je dobar izgovor – takvo je opšte stanje. Jeste, nikome od nas ne treba objašnjavati da nekultura cveta, da kriminal pušta pipke sve dublje i dublje, ali to ne može da bude opravdanje što je i u mojoj kući tako, a još manje što sam i ja takav.

Međutim, pitanje je ima li Fudbalski savez Srbije moć, znanje i volju da se upusti u rešavanje takvih problema. Kao i dokle će klubovi da troše ranije stečeni ugled. Ako i dalje bude zle krvi – fudbalu se ne piše dobro.