Уградио себе у вечност

Професор Грађевинског факултета, архитекта и градитељ, спајао је архитектуру и грађевину, конструктивно и надахнуто. На многобројним конкурсима добио је више од двадесет награда, реализовао је око деведесет објеката, а међу остварењима су му и тридесетак цркава и конака диљем бивше Југославије.

У периоду од 1952. до 1985 године реализовао је преко седамдесет павиљона југословенских изложби у иностранству у: Сао Паулу, Сан Франциску, Њујорку, Паризу, Каиру, Москви, Пекингу, Дубаију.

Једно од његових последњих остварења у Београду је црква Св. Петке на Чукаричкој падини (1999), која  претставља  потпуно нов приступ српско- византијском стилу градње цркава. Обликована од једноставних чистих форми, даје савремени израз и претставља праву новину у нашој сакралној архитектури. Полуоблице и куполе као једноставне полулопте повезане у чврсту целину, чине складну скулптуру а пречишћени елементи детаља око прозора, као и укупне пропорције у потпуности одражавају српско – византијски стил.

Ова црква невеликих димензија, иако заиста модерног израза, зналачки и чврсто је уграђена у традиционалне особености стила, одражавајући сву зрелост, таленат и снагу великог неимара.

Орјентири Београда

Огромних способности а малог раста, као многобројни велики људи, познати по својим достигнућима, Бранко Пешић био је пројектант и градитељ, великог знања, истраживачког духа и динамике, организатор неисцрпне енергије у сталном покрету, који је успешно и ефикасно водио изузетно компликоване грађевинске операције, као што je изградња највише грађевине на Балкану, палате "Београд" висине сто метара, (100,23), као и још већи и компликованији подухват; као што је наставак градње Храма Светог Саве, педесет година после започетих радова, а које је изнео на својим плећима.

Палата Београд започета 1969, а завршена 1974. године, остала је и до данас највиша зграда у старом делу Београда. Уклопљена у архитектуру главне улице, са финим трапезастим обликом основе нижих пет спратова, висине околних зграда, у симетрали угла између улица Краља Милана и Масарикове, а челом, витке шестоугаоне куле од 23 спрата са две галерије, управне на тај угао, елегантно доминира у силуети Београда и потврђује своје архитектонске вредности и после тридесет година.

Проф.арх. Бранко Пешић, је добио конкурс за ову зграду 1961 године, аутор је свих елемената обликовања у које је уложио огромну енергију и знање. Објекат је беспрекорно функционисао, са свим различитим садржајима: робна кућa од 17 хиљада квадрата, у седам етажа, угоститељски део на три, и пословни део на 15 етажа, (укупна површина свих етажа је 40 хиљада квадрата).

У изградњи су, поред фирме "7. јули", учествовала 74 предузећа из Југославије и око десет хиљада радника, од којих нико није настрадао, нити се повредио упркос висини зграде.

У средишту куле је армирано бетонско језгро, које се са две мембране у нижем делу и са језгром око лифтова одупире хоризонталним силама земљотреса и ветра.

Кула је издржала досадашње земљотресе, а амплитуде љуљања, нису више од десетак сантиметара.

Аутор, Бранко Пешић, уредио је и простор испред палате, са фонтаном, као и цео унутрашњи простор; ентеријер, и оплеменио делима многобројних уметника.

Архитекти Бранку Пешићу била је поверена изградња и наше највеће цркве; Храма Светог Саве. На педесетогодишњицу прве градње храма, 1935. године, 12 маја 1985, поновo је започета градња, са положеном повељом и каменом из Хиландара, и из Јерусалима у темеље.

Проф. архитекта Бранко Пешић, успео је у том великом подухвату, уз помоћ конструктера инж. В. Марисављевића, инж.Д. Арбајтера и инж. М. Марјановића, и уз сараднике бироа "Студио" и "Византија" и грађевинске фирме "Трудбеник".

Једна од пет највећих цркава на свету, (само површина приземља је 3.255 квадрата), три галерије на првом нивоу, једна на другом, и испод куполе; спољни видиковац око куполе, и крипта са ризницом на седам метара испод земље (1.600 квадрата), чине свеукупно 7.382 метара квадратних. Унутрашња запремина храма износи чак 130 хиљада метара кубних, и у њега може да стане дванаест хиљада, а на галерији хор од осамстотина људи.

Унутрашњи простор, који покрива толику површину без иједног стуба, заиста је јединствен у свету.

Рад без плате

Храм је грађен и добијао своје облике, апсиде, звонике и куполу која је постављена на јединствен начин. Купола тешка четири хиљаде тона, подизана је хидрауличним дизалицама постепено читавих двадесет дана. Купола, унутрашњег пречника 35 метара, урађена је као двострука плоча са решеткастим носачима и међупростором између, како би јој се омогућио приступ, а у доњу плочу су убачени ћупови, како би се обезбедила акустичност.

Велико интересовање пратило је и постављање главног позлаћеног крста високог дванаест метара и тешког четири тоне на врх куполе, рад вајара Небојше Митрића и конструкције архитекте Бранка Пешића.

Поред огромног стручног ангажовања на овом послу, организовао је акције за сакупљање средстава за даљу градњу Храма, у ком циљу је одржао многобројна предавања и изложбе у земљи и иностранству; Великој Британији, Шведској, Немачкој, Швајцарској, Италији, Аустралији, Аустрији.... Био је иницијатор и добротворних Светосавских балова у Београду, који су окупљали дародавце и прилоге Храму Светог Саве. За свој рад на Храму није тражио нити добијао плату, јер је ангажовање на изградњи Храма сматрао светом дужношћу. Био је искрено одан вери и цркви, са жаром и ентузијзмом посвећен архитектури и уметностима, и људским вредностима. Био је вишегодишњи претседник Савеза Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије и Југославије.

За свој рад награђен је; Орденом рада првог реда, Орденом заслуга за народ, Орденом Светог Саве првог реда ( "за десетогодишње сагоревање на пројектовању и вршењу надзора изградње Спомен Храма Светог Саве"), а постхумно Великим крстом краљевског ордена белог орла.