Масери, монтери, зидари... брже до посла

Будућим средњошколцима најмање су привлачни трогодишњи образовни профили! Овакву констатацију оспоравају ђаци којима одличне оцене нису преокупација.Можда не би било толико незаинтересованих осмака за занате када би били више обавештени – не постоји на једном месту сабрана и истакнута понуда кућа знања које школују занатлије. Заинтересованим родитељима није тешко да „пешке” прикупљају информације, од школе до школе. Распитују се о условима боравка и рада, понуди и перспективности заната.

Средњих стручних школа у Београду има укупно 51, а њих 34 нуде трогодишње образовне профиле. Око 3.500 места резервисано је за прваке.

И ђаци и родитељи бивају прилично изненађени кад сазнају да за место у појединим трогодишњим смеровима већ годинама треба више бодова него за столицу у четворогодишњим. Тврдњу илуструје пример да је уписни праг лане у свим смеровима Електротехничке школе „Стари град” био нижи од најмањег броја поена потребних за пријем у трогодишњи одсек масер у Фармацеутско-физиотерапеутској школи. Последњи уписани првак међу будуће масере „провукао” се са 46,92 бодова, а завредео их је искључиво на основу успеха у осмолетки.

Образовни профили у области здравства су у групи најтраженијих јер чим матурирају, ђаци медицинских школа могу да се запосле. Занимање здравствени неговатељ је изузетно тражено на тржишту рада, а у престоници се ово звање стиче једино у земунској Медицинској школи „Надежда Петровић”, после три године учења по новим наставним методама у огледним одељењима.

– Будући неговатељи имају велики фонд часова практичне наставе у старачким домовима и кад стекну диплому они који желе могу одмах да се запосле, јер из школе носе и знање и радно искуство. Обично им нуде посао у наставним базама наше школе, али се деца радије запошљавају у приватним старачким домовима – каже мр Биљана Јовановић-Главоњић, помоћник директора Медицинске школе у Земуну.

Углавном девојчице, али и дечаци који би да што пре стекну звање и почну да зарађују, уписују Школу за негу лепоте. Рачунају да ће увек бити дама и господе расположених за улепшавање, да је отварање фризерских салона исплативо и да не мањка женског света који жели, макар захваљујући надоградњи, дуге и лепо лакиране нокте. Зато уписују одсеке женски и мушки фризер или маникир и педикир.

Малим матурантима, који сањају да постану модни дизајнери или креатори уникатних атрактивних детаља, а знају да неће сакупити довољно поена да би уписали уметничке школе за даровите, занати могу бити одскочна даска. Несвакидашња гардероба, шик обућа, крзнене бунде, необичне ташне, кожни новчаници, каишеви... уметничка су дела деце која стасавају у занатлије у Техничкој школи за дизајн коже.

– Ташне, кофери, новчаници, рукавице... које су израдили наши ђаци били су међу најбољима на међународним и сајмовима моде код нас. Имамо ученичку компанију у којој деца израђују наруквице, чизме, јакне... Почињу маштовитом замисли, цртају уметничке скице, кроје, обликују, шију, а коначне производе приказују на модним ревијама. Занат „краду” од искусних мајстора на часовима праксе у фирмама „Мона”, „БН бос”, „Полино”... где касније могу и да добију посао – објаснила је Љиљана Глигоровић, директор Техничке школе за дизајн коже. Она наглашава да је знатно више деце која су расположена да продају него да креирају робу. Будућим трговцима намењено је највише места у првом разреду Трговачке школе, чак 150.

Добродошли мајстори: електроинсталатери, аутоелектричари, аутомеханичари, бравари... звање стичу после три године учења. Међу смеровима електротехничке струке посебно су потребни монтери телекомуникационих мрежа, а годишње их само 60 прима Средња техничка ПТТ школа.

– Грађевинари су тражени и цењени и имају обезбеђен посао. Посебно вреде занати у трогодишњем трајању, јер мало је школованих који раде на грађевинама. Грађевинска предузећа у друштвеном и приватном сектору стипендирају ученике свих трогодишњих профила у нашој школи, а ми ђацима обезбеђујемо смештај у дому – истиче Момир Андесилић, директор Грађевинске школе, једине која у Србији образује зидаре, армираче, кровопокриваче, стаклоресце, керамичаре, монтере суве градње, хидрограђевинаре, тесаре...

А ко тврди да дуги, украшени нокти девојчурцима сметају да дељу, резбаре, турпијају, шмирглају дрво, тај није одавно свратио у Техничку школу „Дрво арт”. Столари, произвођачи финалних производа од дрвета, тапетари-декоратери, само су неки од трогодишњих смерова којима су се и девојке посветиле у овој школи.

Да је школско доба право време да каријера почне да се гради, потврђују најмлађи мајстори гастрономије који диплому кувара стичу у две престоничке школе. По добром гласу у стопу их прате школске колеге конобари. Будући експерти за израду слаткиша у главном граду стичу знање само у Угоститељско-туристичкој школи. Постају посластичари без премца чија се умешност мери златним медаљама и пехарима са многих такмичења, али више него у успеху и одличним оценама уживају бавећи се најслађим послом на планети.

Миленија Симић-Миладиновић